TAJNA KLINTONOVA DOKUMENTA: Srbi trebalo da dobiju više od 50% BiH, a muslimanska podmetačina oko Srebrenice ga izludela

Kad je Srebrenica pala, kako piše “Gardijan”, pod srpskim separatističkim napadom pre 25 godina, bosanska vlada na čelu sa muslimanima bila je zapanjena kad je neposredni odgovor Vašngtona bio pokušaj da ih nagovore na nove koncesije, između ostalog, i da prihvate eventualnu podelu njihove zemlje po etničkim linijama.

Dokumenta iz tog perioda i intervjui sa nekim protagonistima reflektuju odlučnost Klintona i njegovog tima za spoljnu politiku da pronađu rešenje trogodišnjeg konflikta po svaku cene, pre nego što je počela njegova kampanja za reizbor 1996. – “čak i ako bi to značilo nagrađivanje bosanskih Srba za njihovu politiku etničkog čišćenja ispunjavajući njihov cilj – secesiju”, piše britanski list.

Kad je oslobođena Srebrenica, Klinton je preko telefona u razgovoru sa drugim stranim liderima izražavao nezadovoljstvo bosanskom armijom što nije uspela da odbrani grad. U istoj nedelji kad je Srebrenica oslobođena, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost Entoni Lejk finalizirao je “strategiju završne igre” za izvlačenje Sjedinjenih Američkih Država iz “bosanske katastrofe”.

Strategija, na kojoj je Lejkov tim počeo da radi nedeljama pre napada u Srebrenici, bila je pokušaj da se nametne mirovni ugovor zasnovan na ugrubo jednakoj podeli teritorije. Ukoliko to ne uspe, plan je bio da se povuku mirotvorne snage UN (Unprofor), ukine embargo na oružje Bosni, a muslimansko-hrvatskoj federaciji pruži inicijalna podrška vazdušnim udarima dok ne ojača dovoljno da se sama izbori sa Srbima.

Ali, cena takve američke podrške je bila visoka. Muslimani bi morali potencijalno da progutaju dalje koncesije, uključujući predaju integriteta teritorije koju su branili. Prema prvom aneksu te strategije, nazvanom “plan igre za diplomatski proboj 1995”, prvi korak su bili “pregovori sa Bosancima” kako bi ih ubedili da nakon Srebrenice treba “realističnije da razmisle o oblikovanju naseobine”.

Federacija je time mogla da prihvati manje od pola teritorije a SAD bi razmotrile “pritisak na Bosance da pristanu da Srbi sprovedu referendum o secesiji nakon dve-tri godine”.

- Ako Bosanci ne mogu da ubede srpsku populaciju da njihova najbolja budućnost leži u reintegraciji, nema smila blokirati mirnu separaciju unije duž linija čehoslovačkog modela - stoji u predlogu.

Ovaj predlog uzbunio je neke bivše članove američke administracije. Dejvid Šefer, savetnik tadašnje ambasadorke u UN Medlin Olbrajt koji je išao na sastanke u Beloj kući vezane za BiH, napisao je kolegi da su “Srbi zaplenili ogromnu teritoriju putem etničkog čišćenja a mi onda treba da održimo ‘demokratski’ referendum da potvrdi takvu agresiju?”

“Veoma transparetni čin smirivanja”, dodao je Šefer, koji je u svojim memoarima “The Sit Room” ukazao da su Lejk i njegov tim možda prosto pokušavali da budu provokativni kako bi izazvali debatu.

Aleksander Veršbou, tadašnji direktor za Evropu Nacionalnog bezbednosnog saveta (NSC) koji je učestvovao u pisanju strategije, rekao je da je to bio kompromis između različitih američkih agencija.

- Bilo je dosta navlačenja u različitim smerovima u procesu između unutrašnjih agencija, sa možda najrealističnijim Pentagonom i Stejt departmentom i NSC koji su uzeli pravičnu stranu za argument, gledajući da dobiju najbolji mogući dogovor za bosanske muslimane – rekao je Veršbou.

To međutim nije delovalo toliko konceptualno bosanskom rukovodstvu kad se predsednik BiH iz ratnog vremena Alija Izetbegović našao pod američkim pritiskom da pristane na srpski referendum, čak i kad su se pojavile vesti o ubistvima u Srebrenici, kako piše “Gardijan”.

- Postojao je ogromni pritisak u potpuno pogrešnom trenutku – kaže Mirza Hajrić koji je tada bio portparol Ministarstva spoljnih poslova a potom glavni savetnik Izetbegović

- Suočavali smo se sa tragedijom u Srebrenici. To je bio veliki moralni poraz za međunarodnu zajednicu i najtragičniji događaj u ratu, a tu imate Amerikance koji pokušavaju da vas slome po tom suštinskom pitanju. Zašto bi nagradili te ljude koji su u julu ’95. planirali i sproveli genocid? – upitao je on.

Hajrić – koji je danas ambasador u Australiji, rekao je da je Izetbegović odlučno odbio svaku sugestiju o srpskom referendum. On veruje da je urgentnost Vašingtonskog pristupa bila rukovođena željom Klintonove administracije “da skine bosanski problem sa američkih ekrana uoči izborne kampanje 1996”.

A Klinton je, navodi “Gardijan”, sigurno bio svestan onog što Amerikanci gledaju na televiziji. U telefonskom razgovoru sa britanskim premijerom Džonom Mejdžorom 14. jula deluje da američki predsednik nije bio svestan veličine masakra i da je hteo da umanji njegov značaj.

- Broj žrtava se smanjio i centralna Bosna je u miru zbog doprinosa Unprofora. Prosečni gledaoci televizije misle da je to jednako loše ili gore nego što je bilo 1992. – rekao je Klinton, dodajući da i Kongres isto oseća.

Neposredno nakon oslobođenja Srebrenice francuski predsednik Žak Širak pokušao je da okupi zapadne lidere i podrži ponovno osvajanje grada na silu, upoređujući situaciju sa ratom protiv nacista.

- Francuska je spremna da ubaci sve svoje snage u napore da se povrati situacija u Srebrenici – ili nećemo ništa da uradimo. Ali ako je opcija da se ne radi ništa, onda je ovo ista situacija u kojoj smo bili 1939. i Francuska će se povući – rekao je on Klintonu preko telefona.

Njegov stav je bio u oštrom kontrastu sa oklevanjem Francuske da odobri NATO bombardovanje kako bi oterali Srbe iz Srebrenice. Američki zvaničnici su, ističe “Gardijan”, odbacili Širakove apele kao “teatralne” i ukazali da ni njegovi sopstveni generali ne dele njegov entuzijazam.

Klinton se u razgovoru požalio na bosansku armiju, koja je pobegla umesto da se bori protiv Srba.

- U Srebrenici je bilo oko 3.000 bosanskih vojnika… ali oni su otišli bez borbe. Razgovaraću sa svojim vojnim savetnicima ali oni su veoma skeptični o dovođenju snaga helikopterima, posebno ako Bosanci neće da se bore. Ne možemo apstraktno braniti demokratske vrednosti – rekao je on.

Na kraju su se SAD i saveznici složili da naprave uporište u poslednjoj muslimanskoj enklavi u Goraždu na istoku BiH, preteći velikim vazdušnim udarom u slučaju napada. Hrvatska ofanziva protiv Srba u zapadnoj Bosni u avgustu 1995. izmenila je mapu i naterala Srbe da sednu za pregovarački sto bez obećanja o referendumu. Rat se završio, Klinton je dobio “plus” na planu spoljne politike i osvojio reizbor 1996. Njegova dokumenta, međutim, služe kao podsetnik na to koliko su SAD bile blizu da odustanu od Bosne, zaključuje “Gardijan”.

Blic