Aleksandar Bocan Harčenko: Srpski narod će uvek imati podršku Rusije

Tradicionalno, 12. juna slavite Dan Rusije. Kako će ovaj praznik biti obeležen u Srbiji?

Centralni državni praznik, Dan Rusije, u našoj zemlji obeležava se 12. juna. Naravno, on dobija posebnu dimenziju kada ga slavimo ovde, u gostoprimljivoj Srbiji, daleko od otadžbine, ali među dobrim prijateljima. Rusija, zemlja hiljadugodišnje istorije i jedinstvene baštine koju čini više kultura, u nekom smislu postaje još bliža kada postanemo svesni isprepletanih sudbina naših slobodarskih naroda, naših zajedničkih vrednosti.

Ove godine zbog pandemije virusa korona, nažalost, nismo uspeli da održimo tradicionalni prijem u Ambasadi, koji je lepa prilika da se vidimo i družimo u srdačnoj, toploj atmosferi. Ali ipak se radujem da je u Srbiji došlo do preokreta epidemiološke situacije nabolje, i da su tome doprineli i ruski vojnomedicinski stručnjaci, samopregorno udruživši snage sa srpskim kolegama, i to u najtežem trenutku borbe protiv opake bolesti. To još jednom potvrđuje da Srbija i srpski narod uvek mogu da računaju na podršku Rusije.

Na Paradi pobede, koja će biti održana u Moskvi 24. juna, svoje prisustvo potvrdio je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Sve činjenice, uprkos stalnim spočitavanjima zapadnih diplomata da je naša predstava o Rusiji puka uobrazilja, govore u korist prijateljstva. Koji faktori determinišu naše odnose?

Pitanje deluje krajnje jednostavno, ali ono, s obzirom na opsežnost rusko-srpskih odnosa – kulturnih, duhovnih, diplomatskih i političkih – zahteva složen, temeljan odgovor. Naši odnosi građeni su vekovima i deo su riznice istorijskog pamćenja. U temeljima tih odnosa nalaze se rukopisne knjige, delatnosti ruskih svetitelja u srpskoj sredini, pokroviteljstva koje je srpski narod imao dok je bio pod Otomanskom imperijom, te zajedničke borbe, uključujući i one u Drugom svetskom ratu. Sve naše veze duboko su sadržajne i teško je nekoj od pomenutih, a tu bih dodao i bliskost u jeziku, dati primat u odnosu na druge. Ipak, jedna konstanta traje kroz vekove i potvrđuje najdugovečniju i najvažniju sponu – to je pravoslavlje. Danas se svetsko pravoslavlje nalazi pred velikim izazovima i iskušenjima. Napadi koji dolaze spolja, a trenutno najočigledniji su oni u Crnoj Gori, imaju za cilj stvaranje podela i raskola. U ovakvim prelomnim vremenima SPC i RPC deluju zajedno čuvajući hiljadugodišnje predanje Crkve i kanonski poredak.
Odnosi Rusije i Srbije imaju i modernu dimenziju koja se ogleda u zajedničkom radu naša dva naroda na polju politike, ekonomije, privrede.
Na Paradi pobede u Moskvi svoje prisustvo potvrdio je i predsednik Srbije, tako da se naši odnosi i danas, kao i kroz istoriju, potvrđuju i nadograđuju. Dijalog između predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina i predsednika Srbije Aleksandra Vučića je konstantan, i što je najvažnije – veoma sadržajan. Mislim da ne postoji nijedno pitanje koje nije razmatrano ili koje se ne razmatra u samim vrhovima naših država. Želja za saradnjom ide u prilog zadovoljavanju obostranih interesa. Važno je kada svaki pojedinac može da kaže: da, sada živim bolje i zbog činjenice da moja zemlja ima dobru saradnju s Rusijom.

Zašto je i pored jasnog stava ruske države koji ste izneli – da se bilo kakvo rešenje kosovskog problema oko koga se dogovore Beograd i Priština mora temeljiti na Rezoluciji 1244, kao jedinom važećem međunarodno-pravnom dokumentu koji definiše kosovski slučaj – bilo pretumačenja?

Intervju koji je u „Politici“ izazvao kontroverze tiče se naslova teksta koji je odstupio od suštine ili smisla rečenog. Odgovorio sam, verujući da je reč o nesporazumu, tako što sam ponovio svoj stav. Rezolucija 1244 predstavlja ključni, temeljni dokument koji definiše kosovsko pitanje, i to je činjenica koja ne zahteva nikakva dodatna objašnjenja. Ne moram da podsećam koliko je bila ogromna uloga Rusije tokom razmatranja i pripreme ovog opšteobavezujećeg pravnog dokumenta kojim je potvrđen suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Ovaj dokument vratio je kosovsko pitanje u politički kolosek, u politički proces, ali je retko ili nikako pominjan od strane zapadnih političara da bi konačno bio potpuno prećutan. Problem nije u tome da je Rezolucija loše sačinjena – smatram da je po svojim rešenjima ponudila najbolje što je 1999. moglo biti postignuto u datim okolnostima. Problemi proističu iz jednostrane implementacije Rezolucije od strane zapadnih partnera koji su to radili po svom nahođenju. Da su tačke ove rezolucije poštovane, od prvog do poslednjeg slova, možda ovo ne bi ni bila tema. Kasnija različita tumačenja tačaka ovog dokumenta išla su na štetu samo Srbije i srpskog naroda. To je bio uvod u pogrom na Kosovu 2004, a zatim i u jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine.

Da li bi eventualnoj promeni Rezolucije 1244, na šta je upućivao naslov u „Politici“, morala da prethodi nova preraspodela interesnih zona velikih sila, te ne poziva li iskustvo Jalte na oprez?

Ne vidim direktnu vezu između pitanja o mogućnostima konferencije u formatu velikih sila i Jalte. Inače, konferenciju održanu u Jalti 1945. prate različite interpretacije i vrednosni sudovi. Jedno je sigurno, inicijativa o podeli interesnih zona nije potekla od SSSR-a. Tome u prilog svedoče dokumenta koja se čuvaju u arhivama i odnose na ovaj period. Svaka ideja koja je išla u tom pravcu od podele interesnih sfera do stvaranja NATO-a pa nadalje bila je deo zapadne strategije.

Pretpostavimo hipotetičku i antiustavnu mogućnost da Srbija jednog dana u okviru pronalaženja konačnog rešenja za Kosovo, a pod pritiskom Zapada, prizna nezavisno Kosovo i da ono posle toga uđe u NATO. Da li bi u tom slučaju došlo do ozbiljnijih iskušenja i pitanja održivosti vojne neutralnosti Srbije i Republike Srpske?

Teško je pretpostaviti tu mogućnost. Vidimo i da je informacija o stopiranju procesa povlačenja priznanja od strane niza država – lažna informacija koju je Zapad pustio u medije. Imamo kontakte sa svima pa i zemljama u razvoju koje dolaze do zaključka da ne žele da svojim glasom podrže opasan međunarodni presedan. Iako žive daleko od Kosova, one znaju da povreda teritorijalnog integriteta i celovitosti Srbije izvršena kroz samoproglašenje nezavisnosti tzv. Republike Kosovo može da se odrazi na teritorijalne probleme u regionima u kojima postoje secesionističke težnje.

Ipak, ostavljam prostor za pretpostavku da insistiranje Zapada na potpisivanju pravno obavezujućeg sporazuma ima za cilj ulazak tzv. Republike Kosovo u NATO. Na ovoj teritoriji već postoje NATO objekti koje su nekada koristile snage KFOR-a u mirnodopske svrhe. Sada je baza Bondstil nepobitna činjenica. U nju je, kao što znamo, zabranjen ulaz, a postoje i informacije da se tamo dešavaju stvari koje se kose s međunarodnim pravom. Uostalom i formiranje Vojske Kosova je suprotno Rezoluciji 1244. Ipak, s druge strane, moramo imati u vidu da ni sve zemlje EU i NATO-a nisu priznale Kosovo. Ubeđeni smo da će Srbija čuvati svoju vojnu neutralnost. Kada je reč o Bosni i Hercegovini, ulazak u NATO nije moguć bez konsenzusa i saglasnosti RS kao entiteta. Neutralni status RS ima veliki moralni značaj. Članstvo u Alijansi nije prihvatljivo zbog iskustva sa NATO agresijom kako za Srbiju tako i za RS.

Priština je ukinula mere i prostor za dijalog se opet otvara. Ukoliko pregovori budu išli u pravcu razmene teritorija, strateški važni putevi mogli bi da se nađu pod kontrolom NATO-a. Da li insistirajući na potpisivanju pravno obavezujućeg sporazuma Srbije sa Kosovom Zapad želi da oslabi rusko prisustvo u Srbiji i na Balkanu?

Kada je reč o Kosovu, sada je teško pretpostaviti buduće događaje. Stav Rusije je jasan, kao i spremnost da učestvuje u dijalogu, bilo u SB ili u nekom drugom formatu, svejedno. To je pitanje želje Beograda, a na nama je da razmotrimo poziv za učešće, u skladu s našim interesima u regionu i u skladu s međunarodnim pravom. Mi nikada, u skladu s poštovanjem međunarodnog prava i ideje o multipolarnom svetu, ne uslovljavamo svoje učešće, niti se zalažemo za ograničen broj učesnika u takvim dijalozima.
Što se tiče podele teritorije, takav plan nikada nije zvanično bio na pregovaračkom stolu. Ukoliko bi se on otvorio, naravno da bi se razmatrao čitav niz pitanja, između ostalog, i status verskih objekata na Kosovu koji su za SPC neprocenjivo značajni.
Ako se Beograd, čija je teritorija Kosovo i koji snosi odgovornost za svoju teritoriju, odluči za neko rešenje, mi ćemo ga podržati, sviđalo se to nekom ili ne. Za sada celovitost Srbije je potvrđena ne samo Rezolucijom 1244 već čitavim nizom drugih rezolucija usvojenih u SB a koje se odnose na krizu na prostoru bivše Jugoslavije.

Kakav je odnos Rusije prema srpskom pitanju u BiH, a kakav bosanskohercegovačkih muslimana prema Rusiji?

Saradnja između RS i Rusije ne dešava se van saradnje sa BiH. Neretko nas optužuju da pokušavamo da istrgnemo RS iz granica BiH, što nije istina jer je izvorno Dejtonsko uređenje zasad jedini model za očuvanje ove zemlje.

U BiH su otvorena ozbiljna pitanja koja zahtevaju rešenje. Zapad na mnoge nepravilnosti gleda kroz prste, polazeći od toga da je BiH protektorat. Uloga visokog predstavnika je takođe upitna. Mislim da je vreme da se poništi status ove pozicije parazita. Ovo se ne odnosi na određene ličnosti već na instituciju visokog predstavnika. Verujem da zvuči grubo, ali to je prava reč. Veliki novac se troši za održavanje glomazne aparature, ali niko ne vidi nikakvu korist od nje, dok štetu – vidi.

Stalno se govori o tome da se dobri odnosi sa Srbijom temelje i na činjenici da je Srbija vojno neutralna i da se nije pridružila sankcijama EU. S druge strane, ruska država uvažava suverenu odluku srpske države da sama bira svoju spoljnopolitičku orijentaciju. Da li bi ulazak Srbije u EU, s kojom ima potpisan SSP, i eventualno usaglašavanje spoljne politike sa EU mogao da dovede u pitanje dobre odnose?

Proces evropskih integracija ne prepoznajemo kao smetnju. Problem može biti samo nametnut spolja. Siguran sam da je nemoguće pronaći izjavu ijednog predstavnika Rusije koji je na adresu neke zemlje poslao poruku „ili Moskva, ili Brisel“. Rusija nikada ne uslovljava. Iz Brisela, naprotiv, često dolaze poruke da je neophodno napraviti izbor između EU i Rusije. Takvi izbori su veštački. Tokom razgovora s predstavnicama EU pitao sam zašto bi saradnja s Rusijom koja jača privredu neke zemlje bila ograničavajući faktor? Zar ne želite da svaka zemlja članica EU bude prosperitetnija i razvijenija? Činjenica je da se proces evrointegracija koristi kako bi se sprečilo prisustvo Rusije na Balkanu. Ponavljam, za Rusiju EU, kao i ispunjavanje standarda koje ona nalaže, nikada nisu bili prepreka u saradnji, u pojedinim slučajevima to je čak bio podsticaj razvijanja odnosa. Važno je na vreme pozabaviti se adaptacijom ili prilagođavanjem odnosa.

Na srpskom etničkom prostoru ključno žarište je Crna Gora. Kako ocenjujete situaciju u ovoj zemlji? Da li su pokušaji atlantizacije geopolitičkog identiteta deo istog procesa koji se odvija i u Ukrajini?

Kao ambasador Rusije u Beogradu neću opširno komentarisati političke prilike u Podgorici. O Crnoj Gori rekli smo šta mislimo još 2014, kada je ona zauzela otvoreno antiruski stav. Sadašnja dešavanja samo su nastavak antiruske i antisrpske politike. Crna Gora je postala alat u tuđim rukama. O tome svedoči i činjenica da je potiskivanje svakog ruskog prisustva otvoren javni čin. Kada je reč o položaju SPC, mogu da kažem da smo uvek bili na liniji poštovanja kanonskih principa. Pokušaj stvaranja autokefalne crkve na kanonskoj teritoriji SPC je spolja nametnut, a jasna analogija s dešavanjima u Ukrajini upućuje na nalogodavca. Iako su odvojene od države, i Ruska i Srpska crkva su veoma važne. Država je snažna ako je Crkva snažna.

Ustavne promene u Rusiji izazvale su veliku pažnju. Kakve novine one donose političkom sistemu?

Ovo nije promena Ustava već promene u Ustavu, što je uobičajena stvar u svakoj zemlji. Kao i u svakom otvorenom demokratskom društvu prilikom njegovog razvoja, i u Rusiji su ovim povodom otvorene diskusije. Predsednik Putin je predložio da se akt o ustavnim promenama iznese na opšterusko svenarodno glasanje pa će implementacija ovih revizija, ukoliko budu podržane kao rezultat referenduma, omogućiti pre svega dalji razvoj političkog sistema. Svaka promena je izraz realnosti. Neke promene su motivisane međunarodnom situacijom i pretnjama s kojima se Rusija suočava, pa imamo dopunu člana koji nalaže da nijedan deo teritorije ne može da se otuđi od Rusije. Rusija je država predsedničke uprave, što je najbolja varijanta za nju. Pretpostavlja se razvoj predsedničke vlasti, i parlamentarizma. Zaključak je takođe bio da svaka odluka ili odredba doneta u okviru međudržavnog organa može biti realizovana samo u meri u kojoj ne narušava nacionalno pravo. To nije ekskluzivitet Rusije. Značajne su i promene Ustava koje se odnose na poštovanje naših tradicionalnih vrednosti.

Kako objašnjavate podatak da posle kupovine NIS-a nije bilo ozbiljnijih direktnih ruskih investicija u Srbiji? Kakva su iskustva ruskih privrednika?

NIS doživljavamo kao flagman rusko-srpske privredne saradnje, tako da nije čudno što ostali ekonomski operateri ostaju u senci glavne direktne investicije Rusije u Srbiji. Pri tome teško je reći da je NIS dat na poklon – na dan kupovine dug kompanije je iznosio više od jedne milijarde dolara. Ruski menadžment je uspeo da pretvori NIS u vodeću kompaniju u regionu i najvećeg davaoca u budžete svih nivoa Srbije sa udelom 13–15%. Već izvršena ulaganja iznose 4,2 milijarde dolara, do 2025. godine planirano je da se u razvoj kompanije uloži još 1,4 milijarde dolara. Ruski investitori – „Gazprom“, „Sberbanka“, „Lukoil“, „Ruske železnice“, „Silovije mašini“ – imaju dobra iskustva poslovanja u Srbiji. Svi započeti zajednički projekti uspešno se privode kraju, na primer, izgradnja magistralnog gasovoda na potesu od granice Bugarske do Mađarske. U prilog dobrom poslovanju naših privrednika govori rast bilateralne trgovinske razmene. U aprilu 2020. godine prestigli smo Italiju i plasirali se na drugo mesto na listi najvećih spoljnotrgovinskih partnera Srbije.

Sada se uveliko radi na inoviranju rusko-srpske saradnje. U saradnji sa „Rosatomom“ biće izgrađen Centar za nuklearnu nauku, istraživanja i inovacije. Gradimo od nule celu industriju radiofarmaceutike sa snažnim izvoznim potencijalom.

Da li je preduslov za ozbiljnu kulturnu i obrazovnu saradnju uvođenje ruskog jezika kao stranog u srpske škole? Isto i kada je reč o ozbiljnim ruskim fondovima. Da li na tom polju možemo očekivati bolju saradnju?

Nedavno smo obeležili Dan ruskog jezika, Dan Puškina. Mislim da je interesovanje za učenje ruskog jezika posle izgubljenih godina nakon raspada SSSR-a i Jugoslavije znatno poraslo. Na promociji ruskog jezika veliki doprinos je dao NIS koji otvara učionice i priprema dečje udžbenike. Takođe, broj studenata koji odlaze na školovanje u Rusiju svake godine je sve veći. Razlog tome treba potražiti i u činjenici da je poznavanje ruskog jezika dobra preporuka za posao i dobar podsticaj za karijeru. Sada je ruski jezik ušao u kategoriju svetskih jezika. U Srbiji radi i Ruska humanitarna misija, Ruski dom ima sadržajne programe, ali još mnogo toga moramo da uradimo.

Pandemija virusa korona, sudeći po brojevima novozaraženih, jenjava i u Rusiji. U jeku borbe s virusom u Srbiju je stigla neprocenjiva ruska pomoć.

Broj novozaraženih u Rusiji je sve manji“. Pre neki dan se recimo broj zaraženih zaustavio na 8.984, a preminulih je bilo 134. Rusija jeste u vreme borbe s virusom korona pružila pomoć i drugim zemljama, kao i Srbiji. Srećni smo što se našem vojnomedicinskom odredu ukazala prilika da doprinese u toj borbi. Kao rezultat kompleksnih napora predsednika, vlade, medicinskih stručnjaka otvorena je mogućnost ukidanja režima samoizolacije 9. juna. Vraćamo se u normalan život.

Predsednik Rusije Vladimir Putin najavio je dolazak u Srbiju po završetku radova na Hramu Svetog Save. Da li postoji značajniji izraz dubokih i dugovečnijih srpsko-ruskih veza od Hrama?

Rusija je pružila preko „Gazprom njefta“ pomoć u oslikavanju Hrama i on će bez sumnje biti veličanstven. Hram Svetog Save izgrađen je u skladu s kanonima i biće potvrda čvrste kanonske veze naše dve pravoslavne crkve.

Nedavno smo obeležili i Dan pobede, 75 godina od kraja Drugog svetskog rata. Tendencije koje idu u pravcu promene paradigme u tumačenju istorijskih događaja nisu novog datuma. Da li samo stalno podsećanje na činjenice iz prošlosti može da nas spasi od istorijske amnezije u kojoj bi nam se istorijski neprijatelji predstavili kao saveznici a istorijski saveznici kao neprijatelji?

Povod za ovo pitanje, obeležavanje 75 godina od pobede u Drugom svetskom ratu, jeste podstrek da se opet iznova osvetli pokušaj retuširanja istorijskih događaja, i da im se, ponavljajući činjenice, opet iznova, argumentovano suprotstavimo. Ranijih godina ovaj dan obeležavali smo zajedno, a ovog 9. maja, uprkos merama karantina, položili smo vence na Avali, ali i svuda širom Srbije gde se čuva sećanje na Drugi svetski rat i ulogu Crvene armije u oslobađanju zemlje. Uskoro ćemo otkriti i spomenik „Večna vatra“. Moram da primetim da je uprkos tome što je pandemija virusa korona bila u jeku, 9. maja bilo prisutno mnogo ljudi koji su došli da zajedno s nama odaju počast oslobodiocima Drugog svetskog rata. Oni su došli vođeni srcem, i s punim razumevanjem značaja velike pobede. Sećanje na ovaj dan obavezuje, posebno sećanje na učesnike koji su svoje živote položili za naš mir i našu budućnost. Ovaj dan svim borcima moramo reći – velika hvala. U Sovjetskom Savezu ljudi su, kako oni na frontu, tako i lokalno stanovništvo, golim životima štitili nezavisnost i zemlju. Bilans je poznat: 27 miliona života. Zbog tih žrtava mi imamo obavezu da ne dozvolimo sve agresivnije pokušaje revizije istorijskih činjenica. Nije reč o novoj pojavi. Prvi pokušaji promene činjenica, nažalost od strane naših zapadnih saveznika, poklapaju se s krajem rata. Mi, naprotiv, visoko cenimo pomoć i ulogu naših zapadnih saveznika u antihitlerovskoj koaliciji, ali činjenica da je Sovjetski Savez omogućio pobedu je nepobitna. Svojom ulogom i polaganjem žrtve za mir u Evropi i Svetu, Rusija je stekla moralni ugled i stalno članstvo u SB UN, kao i važno mesto u drugim međunarodnim organizacijama.

Razlog za pokušaje menjanja paradigme pogleda na Drugi svetski rat, predstavljanje agresora kao prijatelja, stavljanje u istu ravan Hitlera i Staljina možemo objasniti željom pojedinih zemalja da obezbede primat u svetskoj politici. To je ne samo ciničan već anticivilizacijski akt. Rusija je prošle godine počela, a ove nastavlja sa realizacijom projekta otvaranja arhiva i dostupnosti arhivske građe i dokumenata svim zainteresovanim licima. To je odgovor Rusije: dokumentima protiv laži.