DA LI JE EU SUDBINU KiM "ZAPEČATILA" JOŠ 1998.- Kako je jedan skup u Berlinu, zatvoren za javnost, ukazao na događaje na starom kontinentu

Jedini Srbin koji je na konferenciji podneo referat bio je vladika Artemije, u čijoj pratnji su se našli predstavnici Svetskog saveta Srba, među kojima su bili srpski polihistor Predrag R. Dragić Kijuk i dr Vladimir Umeljić koji se takođe obratio prisutnima, govoreći o Kosovu.

Na ovom skupu vladika Artemije se okupljenima predstavio referatom pod nazivom "Srbi i Novi evropski poredak - Jedno hrišćansko pitanje".

- Ponuđeni projekat "Dousavršavanje Evropske unije" raduje ljude dobre volje, jer će nakon dve hiljade godina evropski hrišćani najzad ostvariti sabornu i zajedničku hrišćansku Evropu. Za naš Stari kontinent, to ima značaj duhovnog uspenja, jer je dosadašnja istorija Evrope istorija velikih iskušenja, mržnje, ratova i svih oblika nehrišćanskih "vrlina" - rekao je u uvodnom govoru vladika.

Pa ipak, rekao je okupljenima Artemije, ponuđeni dokument ima manjkavosti, u određivanju cilja, i u korišćenju sredstava:

- Neprimereno je hrišćanskoj civilizaciji da je odlikuje vlastodržački tribalizam, što malobrojne narode dovodi u neravnopravan položaj. Taj tribalizam i nasleđeni evropocentrizam (kako se ističe na stranama 17, 20 i 23 ponuđenog dokumenta) ne bi trebalo da bude karakteristika, najzad, ostvarene hrišćanske evropske zajednice. Ciljno se određujući kao sastavni deo bipolarne svetske imperije (navodno zbog uspostavljanja ravnoteže snaga) jača se trijumfalna, a ne univerzalna kosmopoliteja, odnosno blagodatna hrišćanska zajednica - što nam je svima, nesumnjivo, zajednička želja.

Vladika Artemije u govoru je naglasio i sledeće:

- Ne postoji, takođe, nijedan razlog da se uvodi prestižno, primordijalno odlučivanje bez saglasnosti drugih, kao ni razlog da se uvodi instrument pretorijanskog ili - ako hoćete - inkvizitorskog malja (str. 23) umesto lekovitog principa dijaloga, koji je Evropa ipak dostigla. Na 9. strani političkog programa Evrope predviđaju se sive zone i jedna enklava za regije koje se nisu u okviru predviđenog plana dovoljno prilagodile. Ja ne govorim sada o neprimernoj vrsti centralizovanog diktata (preventivne mere) već o nespojivosti stvaranja rezervata u okviru hrišćanske zajednice. Slažete se, pretpostavljam, da bi Evropa morala da se odrekne politike rasizma i protektorata.

I dalje, projekat pod nazivom "Dousavršavanje Evropske unije" najkonkretnije pominje, kao moguće neuralgične tačke, Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju i Srbiju (str. 8, 15, 18, 19).

Posebno se naglašava albansko pitanje a nauštrb svih ostalih nerešenih pitanja koja bi se, isto tako, u Evropi mogla politički isforsirati, kao npr: Moldavija, Korzika, Baskija i tome slično.

Ovaj primer ističemo zato što bi aktuelni događaji u Staroj Srbiji (regija Kosovo i Metohija) mogli biti primer principijelne politike hrišćanske evropske zajednice. Nakon dvostrukih aršina, satanizacije i kurdizacije Srba imalo bi smisla nastalu krizu rešavati u okviru politike mudrosti a ne politički okoštalog tradicionalizma.

Sasvim precizno, u prvoj Jugoslaviji albanska manjina je sačinjavala 3,6 odsto stanovništva, slično mađarskoj manjini od 3,3 procenta. U trećoj Jugoslaviji, nastaloj na ruševinama Titove komunističke imperije (a ostvarenoj jedino na štetu srpskog naroda), procenat albanske manjine se "popeo" do nekih 90 odsto u rogobatnoj političkoj manipulaciji. To znači da se stvarni procenat Albanaca (tj. Šiptara) u Srbiji i Jugoslaviji posmatra u okviru regije, a ne države - iako su i u smanjenoj trećoj Jugoslaviji, pa i državi Srbiji, Albanci manjina. Ako Albanci na Kosovu i Metohiji i predstavljaju većinu, oni su manjina u okviru Srbije, gde ne prelaze 10 procenata od ukupne populacije. Uostalom, smanjivanje suverenih državnih teritorija nigde, kao što znate, ne uslovljava manjinski priraštaj.

Prema tome, pitanje svete srpske zemlje na Kosovu i Metohiji (sa hrišćanskom episkopijom starom 1.080 godina i sa oko 1.300 sakralnih objekata) ne može se rešavati tako što će se manjinska pitanja pretvarati u teritorijalna. I više od toga, nije mudra ona politika koja određenim etničkim grupama pomaže u lažnom kreiranju prava, identiteta i izabraništva - jer je to politika koja rađa ksenofobičnost, rasizam i versku netoleranciju. Srbi su tokom dva veka takvu politiku plaćali golgotskom cenom etničkog čišćenja koje je nad njima vršeno.

Beć na ovom primeru jasno se uočava potpuno neutemeljeni prilaz uspostavljanju tzv. sivih zona i enklava, kako su ih okarakterisali autori ovog političkog programa Evropske zajednice. Potpuno nepoznavanje činjenica, ili njihovo nipodaštavanje, neće umanjivati već uvećavati sive zone silujući Zajednicu da svoju energiju bespotrebno troši samo zato što je odustala od principijelnih rešenja. A to konkretno znači da povodom krize na Kocovu i Metohiji treba osnovati međunarodnu konferenciju na kojoj će biti rešavana i garantovana prava Srba u Hrvatskoj i prava Albanaca u Srbiji.

Prigovor Raško-prizrenske episkopije ovom dokumentu tiče se i odstranjivanja Rusije iz hrišćanske evropske zajednice, što ponuđeni dokument čini stidljivim odgurivanjem Rusije u Aziju. Na sličan način čini se i greška favorizovanjem Turske evropskom zajedništvu na štetu drevnih i autohtonih naroda u evropskoj familiji. Znači li to, gospodo, da će politički pragmatizam zameniti hrišćanski humanizam u zajednici na koju Evropa čeka dve hiljade godina?

Nemojmo dozvoliti da politički pragmatizam i sadašnju pojavu hrišćanskog globalizma i humanističkog ideala pretvori u mehur od sapunice. Uostalom, odgovornost pri stvaranju ovakvih dokumenata uvek je veća od mogućih posledica, pa tako i odgovornost onih koji bi hrišćansku Evropsku zajednicu zasnivali na nehrišćanskim načelima - reči su vladike Artemija.

Iz strateškog dokumenta koji je bio nedostupan za javnost, kao i sama konferencija, videlo se da ujedinjena Evropa iz svojih redova isključuje ne samo Rusiju nego i Belorusiju i Ukrajinu (proglašene "sivim zonama"), a za Srbiju predviđa status "enklave" podložne svim vrstama drobljenja. Posle obraćanja vladike Artemija, koji se zalagao za Evropu zasnovanu na hrišćanskim načelima, nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel izjavio je dve bitne stvari: da "Evropa nije i više nikada neće biti hrišćanski klub", kao i to da su "Srbi gubitnici i da će još gubiti u događajima koji slede".

Koliko događaji posle ovog ezoternog skupa ostvaruju ono što je "zacrtano", čitalac neka sudi sam (počev od odbijanja da se hrišćanstvo pomene u Preambuli Ustava EU, preko NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine, do rata Zapada protiv Rusije preko Ukrajine, koja postaje crna rupa, bez ikakve nade da će ikad ući u EU).

Jednom rečju, sve je ovo, odavno, planirano. I nemojmo se čuditi da su 2010. došli tragični događaji u Eparhiji raško-prizrenskoj, kada je po Bajdenovom i sličnim nalozima, episkop Artemije, sa svojim monaštvom, prognan kao "kradljivac crkvene imovine", čiji su ishodi vidljivi ovih dana - konačno proterivanje Srba sa Kosova i Metohije u režiji NATO klovna Aljbina Kurtija, čemu će, naravno, sledovati i otimanje srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji.

Ako kažete "nemoguće", nemojte to dva puta ponoviti. U Berlinu je, pre 34 godine, sve rečeno više nego jasno.

Ako se na vreme ne otreznimo i počnemo da se borimo za "Krst časni i slobodu zlatnu", bez lukrativnog kukavičluka, plaćeničke demencije i bežanja u bajke o našim zapadnim "prijateljima", neće nam biti zore. Taj put jeste težak, ali je jedini. Da je lakši, ne bi zapao nama, Srbima.

                  (Tekst prenet iz nedeljnika "Pečat", iz broja od 18. oktobra)