TIŠINA: Zašto nema reči osuda kada Jezdiću ne daju na KiM, kada Trifunovića hapse zbog "prejakih" reči...

Koliko god bučan bio glumac Sergej Trifunović, njegovo hapšenje u Hrvatskoj, zatvaranje i kažnjavanje zbog izgovorenih reči, obeležila je tišina. Nisu se u osudi pretrgle ni njegove kolege iz branše, a ni kolege iz politike. Pa, ni oni iz njegovog Pokreta slobodnih građana, iako je Trifunović definitivno njihovo najprepoznatljivije lice. Doduše, oglasio se, tek kad je bura prošla, lider PSG Pavle Grbović rekavši da Sergeja ne bi zadržali, da nedavno na našoj granici nije zaustavljena Severina. A pre Severine već je jednom bio Sergej koji godinu dana nije mogao u "lijepu njihovu", bio je i advokat Nemanja Berić koji je slušanje Baje Malog Knindže, u zemlji gde se slave ustaške pesme Tompsona, platio sa 15 dana zatvora. No, i ovaj Grbovićev stav otkriva još jedan epitet reči na slovo "g".

Ako je Trifunovićev specifičan način komunikacije, koji je, kažu, nekada prek i neprijatan, izazvao ćutanje, pitanje je zašto je čovek iz naroda, glumac Nenad Jezdić, isto doživeo tišinu. Kada mu je zabranjen ulazak na Kosovo i Metohiju, gde je nameravao da sa gledaocima u Kosovskoj Mitrovici i Leposaviću podeli antiratrnu monodramu "Knjiga o Milutinu", malo je bilo osuda. A, bilo je dovoljno da, na primer, kažu da je u pitanju tužan, necivilizacijski, primitivan, antipozorišni, antikulturni potez. Tako ga je pristojnim rečima opisao sam Jezdić.

Malo se ko potresao i kada je na Jarinju i Brnjaku spuštena rampa našim sportistima, humanitarcima, deci koja su iz centralne Srbije krenula da se druže sa svojim vršnjacima. Ukratko rečeno, muzičim rečnikom, samo smo za Severinu podigli gornju lagu. I nije ni to problem, naprotiv, reč uvek treba da se čuje, ali valjalo bi da je prati Gandijeva igra reči: "Život bez principa je brod bez kormila".