ZLATKO KOKANOVIĆ I NEBOJŠA PETKOVIĆ SAHRANILI PROTESTE

Ćuta dovodi u sumnju i postupke tzv. ekološko-građanskih aktivista Ivana Bjelića, Nikole Ristića i Jevđenija Dimitrijevića, i to po dva osnova. Prvi se odnosi na činjenicu da su ciljano ušli u katastrofalnu blokadu beogradskih železničkih stanica i haos koji su napravili na mostu Gazela, kako bi se kod većinskog javnog mnjenja kompromitovala i sama pomisao na proteste. Drugi osnov Ćutine sumnje leži u činjenici da su ova trojica nakon hapšenja i prekršajne osude vrlo brzo pušteni na slobodu, iako je bilo sasvim očekivano da se utvrdi njihova krivična odgovornost koja bi sa sobom nosila i dug boravak u zatvoru. Drugim rečima, Ćuta sumnja da je sve bila uspešna režija vlasti, kojom je ovoj trojici izgrednika samo povećan ugled među pristalicama protesta, a samim tim potpuno sužen manevarski prostor “ozbiljnijim” igračima, u koje Ćuta naravno ubraja i sebe, da preuzmu primat.

Takođe, Ćuta smatra i da je fizički i verbalni napad na novinarku Informera takođe rezultat dogovora Nikole Ristića sa predstavnicima vladajućeg režima, kako bi se nanela šteta protestima i ceo njihov potencijal sveo na primenu ogoljenog i banalnog nasilja. Na osnovu toga Ćuta izvodi zaključak da je Ristić navodno bio ucenjen od strane određenih struktura u vlasti da će, ukoliko ne odigra onako kako mu kažu, biti obelodanjeni podaci o novcu koji je dobijao od države za svoj “aktivizam”.

Budući da su ti podaci ipak ugledali svetlo dana ubrzo nakon sumnjivo ekspeditivnog puštanja Ristića i njegovih saradnika iz pritvora, ostaje otvoreno pitanje da li su ih u etar pustili oni opozicioni krugovi koji su bili kivni na njihovo uspešno pozicioniranje kao lidera protesta, kao i da li je i u kojoj meri u taj medijski udar bio umešan i sam Ćuta.