BEOGRAD IM KRIV ZA IZMIŠLJENO TROVANJE! Vlast u Prištini hoće da u registar žrtava uvrsti i aktere režirane prevare iz proleća 1990. godine
PRIŠTINA decenijama ne odustaje od agende izmišljanja raznih zločina i njihovog pripisavanja Srbima, a sada imaju i ovu strategiju u kojoj u kategoriju "žrtava" treba da uđu i "otrovani Albanci" koje su navodno trovale srpske strukture?!
U dokumentu koji se naziva "Strategija o tranzicionoj pravdi", a koji je vlada lažne države nedavno usvojila, navodi se da je cilj da se očuva sećanje na sve "žrtve u periodu od 1989. do 2000. godine", ukazuje se da je Kosovo bilo aparthejd Srbije i iznose planovi realizacije dokumenta od 2024. do 2034. godine. Uporedo, predviđa se i otvaranje "muzeja za dokumentovanje i prezentaciju zločina bivše Jugoslavije i Srbija nad Albancima na Kosovu". Takođe, produžava se rok za prijavu žrtava seksualnog nasilja tokom rata. Priština je do sada priznala pravo na odštetu za oko 1.500 žrtava seksualnog nasilja, a u Ujedinjenim nacijama su nedavno govorili da ih ima više od 20.000!
U delu koji se odnosi na uvođenje novih žrtava, koje su navodno trovane piše:
- Postojeći programi kroz koje kosovske institucije pružaju podršku žrtvama kršenja ljudskih prava treba da se revidiraju i dopune u skladu sa potrebama žrtava. Žrtve i njihove porodice su dosledno izražavale nezadovoljstvo institucionalnim tretmanom, nepravednom uključenošću i podrškom koju su dobili u poređenju sa određenim kategorijama žrtava. U okviru dokumentacije nisu obuhvaćene kategorije žrtava 90-ih. To je kategorija koja i danas trpi posledice tog perioda, a to je kategorija otrovanih. Trovanja na Kosovu otrovnim gasovima u proleće 1990. godine rezultirala su kao istrebljivačka doktrina koju je pripremila srpska vojna tajna služba, gde je trovano na hiljade mladih ljudi, uglavnom studenata, a među njima je bilo i dece u predškolskim ustanovama. U martu i aprilu 1990. godine, više od 7.000 albanskih đaka u školama Kosova sa znacima trovanja zatražilo je medicinsku pomoć preko kosovskih medicinskih centara i improvizovanih kola hitne pomoći.
Nikada nije dokazano da su albanska deca trovana, jer i nisu. U proleće, marta 1990. godine u Infektivnu kliniku u Prištini dovođena su uz tvrdnje da su bila izložena toksičnim supstancama. Iako su mališani stizali iz mešovitih škola, ispostavilo se da su "trovani" samo Albanci, a da su Srbi otporni. Prvu "turu" albanskih mališana primio je i pregledao profesor i infektolog Radoslav Katanić, koji je kasnije ispričao da ih je doveo albanski nastavnik biologije uz tvrdnju da se osećaju loše, povraćaju i gube svest, ali da on kod dece nije našao nikakvu infektivnu bolest, da su bila potpuno urednog kliničkog nalaza i svesna. Sledećeg dana, kamionima i traktorima sa prikolicama, privatnim vozilima, autobusima, kombijima počeli su da dovoze na hiljade dece sa celog Kosova i Metohije na Infektivnu kliniku i Medicinski fakultet u Prištini.
Priča o trovanju nije prošla ni u prilično "labavom" Tribunalu u Hagu, kada je u pitanju prihvatanje optužbi protiv Srba. Na pitanje kako je bilo moguće jednonacionalno trovanje u multinacionalnim školama, svedok optužbe u procesu protiv Slobodana Miloševića, Halit Berani, kazao je da su srpska deca išla u školu pre podne, pa čak ni Hag nije prihvatio "dokaz".
Poređenje sa aparthejdom
PRIŠTINSKA vlada u delu u kojem objašnjava istorijski kontekst i uporedne slučajeve navodi da je početkom osamdesetih godina stvoren fenomen "dominantne nacije", naravno srpske, koja ima "istorijsko pravo da dominira".
Kao slični slučajevi pominje se aparthejd u Južnoj Africi, sukob vlade i pobunjeničkih frakcija u Sijera Leoneu, te slučajevi Istočnog Timora i Kolumbije. Uz brojke koliko je Albanaca "proterano", naravno nigde ne piše da je 250.000 Srba raseljeno sa KiM, i da se posle 1999. godine nisu vratili u svoje domove i da ne mogu da povrate imovinu.
Za usvojenu strategiju Priština formira i mehanizme, a među njima je i "Institut za zločine počinjene tokom rata na Kosovu koji ima za cilj da sprovede istraživanje i dokumentovanje zločina počinjenih tokom rata na Kosovu, ali i zločine koji su doveli do rata na Kosovu". Planira se i povećanje ljudstva za ove potrebe u tzv. Specijalizovanom tužilaštvu, policiji...
Dugačak je i spisak spomenika zahvalnosti koje žele da izgrade u okviru faze "očuvanja kolektivnog pamćenja kroz memorijalizaciju", a to su spomen-obeležje za stradalu i nestalu decu tokom rata, memorijalni kompleks "Adem Jašari", Muzej za dokumentovanje i prikaz zločina bivše Jugoslavije i Srbije na Kosovu, skupljanje dokumentacije kulturnog i istorijskog nasleđa uništenog od strane srpskih snaga tokom rata 1998-1999, sećanje na zatvorenike ubijene za vreme rata u Dubravi kod Istoka, muzej "Zatvor ideala"... Većina ciljeva trebalo bi da se ostvari tokom ove, sledeće i 2026. godine.
Istražni sudija Danica Marinković, koje je radila i živela u Prištini, kaže za "Novosti" da su u pitanju manipulacije za kojima su posezali, a sada to isto radi i lažni premijer Aljbin Kurti:
- Za navodni slučaj trovanja bila je formirana međunarodna komisija i utvrđeno je da ništa od toga nije bilo tačno i da je cilj bilo podizanje panike. Bilo je više tih pokušaja, kao trovanje u školama i studentskoj menzi, a u svim tim institucijama su bili i Albanci i Srbi, a samo Albanci su tvrdili da su trovani. Sećam se dobro svega toga, čuju se sirene, jure kola Hitne pomoći iz Podujeva ka Prištini. I onda kad su videli da nisu uspeli, posle tri dana nikome ništa ne fali. Isto je bilo i u rudniku Trepča, na loše uslove su se žalili rudari Albanci, a radili su rame uz rame sa Srbima. Svake, kako su oni to zvali, "zelene srede" i "crnog petka" su lupali u šerpe i lonce, uznemiravali nas.
Ona navodi da su imali podršku Zapada i seća se primera kada je istraživala terorističke napade, a onda se odjednom stvore "humanitarci", zapadni mediji, Nataša Kandić da ih obiđu u zatvoru, da vide u kakvim su uslovima.
- Uvek sam ih pitala jesu li otišli da obiđu, na primer, porodicu Srbina policajca kojeg su ubili. Jednom sam dala dozvolu da uđu i posete deo zatvorenika, a nadzornik iz zatvora, kojeg sam zadužila da prati posetu kako je ne bi zloupotrebili mi je rekao da su pokušali da ih vrbuju da napišu izjave kako se loše u zatvoru odnose prema njima. A, oni su im čak i sami rekli da ih niko ne dira, osim što sada nisu na slobodi. U nekim slučajevima su i uspeli da ih instruraju šta da rade, za sve te manipulacije smo znali - istakla je Marinkovićeva.
HRONOLOGIJA LAŽI
Slučaj Račak
MEĐU izmišljotinama Prištine uz svesrdnu pomoć Zapada je i "slučaj Račak". Iako je bilo jasno da je u pitanju antiteroristička akcija i da su naše bezbednosne snage u sukobu sa tzv. OVK, januara 1999. godine pobile njene pripadnike, tadašnji šef verifikacione misije OEBS Vilijam Voker plasirao je vest da je u pitanju bilo ubistvo civila. Ovaj događaj je iskorišćen kao konkretan povod za bombardovanje SRJ. Međutim, istražni tužilac Danica Marinković koja je radila uviđaj, spasla je dokumentaciju i kasnije se pojavila pred Tribunalom u Hagu u procesu protiv Miloševića. Uspela je, nepobitnim dokazima da ubedi sudije da je "slučaj Račak" antiterostička akcija i ovaj događaj se nije našao u optužnici protiv bivšeg predsednika.
Otrov uz listiće?!
U CENTRU za brojanje glasova u Prištini 2019. godine prekinuto je brojanje glasova koji su stigli iz Centralne Srbije, jer su, kako su tada naveli, članovi komisije dobili alergiju na koži posle kontakta s kovertama.
Vest su preneli i američki mediji, a "Vašington post" izveštavao je da su neki zvaničnici CIK-a odvedeni u bolnicu sa zdravstvenim problemima nakon otvaranja pet glasačkih paketa iz Srbije. Povodom te situacije oglasio se i tadašnji takozvani kosovski predsednik Hašim Tači (sada je u pritvoru u Hagu i sudi mu se za ratni zločin) koji je pozvao nadležne prištinske institucije da profesionalno istraže taj slučaj. Naravno, nikavih problema zaista nije ni bilo.
Srbi "utopili" dečake
POVOD za pogrom nad Srbima 2004. godine na Kosmetu bilo je navodno davljenje trojice albanskih dečaka u selu Čabra u opštini Zubin Potok, za šta su okrivljeni Srbi. Prema verziji događaja koju su plasirali kosovski Albanci, četvorica dečaka su 16. marta 2004. godine, bežeći od pasa i dece iz susednog srpskog sela Zupče, upali u reku Ibar. Trojica su se udavili, a samo jedan je uspeo da se domogne obale. U kasnijim istragama Unmik policije utvrđeno je da su ti navodi bili netačni i "nije postojala osnovana sumnja o počinjenom krivičnom delu od strane bilo kog pojedinca ili pojedinaca". Portparol Unmika Neridž Sing izjavio je da je posle tragedije preživeli dečak bio pod pritiskom albanskih medija i političara da optuži Srbe iz Zupča. A drugi portparol Unmika, Derek Čepel demantovao je da su dva dečaka stradala bežeći od Srba i ocenio da je nasilje tokom pogroma bilo planirano.