SRPKINJA U SUZAMA U UN ISPRIČALA KAKO JE SA 8 GODINA ODVEDENA U LOGOR: Bila sam gladna i iznurena, čula sam da će nas baciti u jamu

Dušanka Stanić i njena sestra Svetlana koje su bile zatvorene u koncetracionim logorima i svedočile su o svom sikustvu.

- Imala sam 8 godina kada je počeo rat u Jugoslaviji, naše porodice su zajedno radile, zajedno su slavile. Nažalost jednog hladnog aprilskog jutra majka mi je rekla da je škola otkazana. Rekla mi je da moram da ostanem kod kuće i da se igram sa sestrama. Nisam shvatala da smo mi bili manjina. Bili smo zatočeni u kući, jeli smo hranu samo onu koju smo imali kod kuće. Sa osam godina sam pokušala da shvatim šta se dešava. 

- Jednog dana grupa vojnika je došala u našu kuću u crnom kombiju sa zamračenim staklima, on je korišćen da se njime prevoze kriminalci. Grupa vojnika došla je pred našu kući u crnim uniformama i jedan od njih je uperio je pušku u mene. On je nišanio u mene i držao upreren pištolj i naterao nas da uđemo u kombi. Nismo znali gde idemo. Odvedeni smo u školu gde smo se približili stotinama drugih Srba koja su već bila tamo. Otkrili smo da naredna 3 dana nećemo dobiti nikakvu hranu - rekla je ona i dodala da su hranu dobijali samo oni koji su već mesecima bili tamo - jedno jaje i tanko parče hleba. Sećam se da sam našla jedan mali prostor i da sam sedela skučena. Bila sam gladna i iznurena. Posle tri dana su došli vojnici i rekli da žene i deca treba da odu u autobus koji je bio parkiran ispred, a da muškarci treba da ostanu. Pozdravili smo se sa tatom ne znajući da ćemo se ikada više videti i ušli smo u autobus.

Odatle su dalje odvedeni u logor i odvojeni od muškog dela porodice. 

- Čula sam kako govore kako će da nas bace u jamu, kao što je to bilo u Drugom svetskom ratu - ispričala je ona. Setila se svoje bake koja joj je pričala kako je to bilo u Drugom svetskom ratu.

- U logoru smo bili 13 meseci, žene, deca i starije osobe. Bili smo gladni i uplašeni. Vojnici su dolazili da nas muče svakog bogovetnog dana. Provocirali su nas. Poređali bi nas za streljae i tražili od nas da dignemo ruke u vis. Davali su ponudu i majkama sa decom da biraju da li da prvo ubiju njih ili decu. Molila sam se i nadala da ćemo da preživimo i da će sve biti kao pre rata. Ali postalo je još gore. 

Perepričala je i strahote koje su preživeli njen otac i ujak.

- TUkli su ga štapovioma i gaztili ga vojničkim čizmama. Koristili su vruće tanjire i terali ih da na njima stoje bosi, na tim vrelim pločama... Nije bilo milosti. Svaki dan su imali težak rad. Kao životinje vraćani u logor. Prebijanja su trajala i po pet sati, asledeće jutro su morali na težak rad bez obzira u kakvom su stanju bili. Ako nisu mogli da stoje onda su ih vukli. 12 sati bez hrane i vode su bili, a ako bi pokazali da će da posustanu udarali bi ih puštaka u glavu. Takođe su urezivali krstove na njihovom telu i onda posipali so na ranu i gledali kako će da pate.

Kaže da su artiljerijske granate postale njena uspavanka. Ispričala je i priče koje je slušala u mestu u kom je živela i kako su pokušali Bošnjaci da je siluju.

- Čula sam kako su rekli, hajde da je silujemo. Popbegla sam samo zato što sam bila brža.

- U oktobru 1995. naš grad je ponovo bio napadnut. Uspeli smo da pobegnemo sa kočijama - žene deca i stariji. Bio je oktobar, živeli smo napolju. Ja sam bila beskućnik i ponovo uplašena. Tek kasnije sam shvatila šta sam prošla u detinjstvu. Dok nisam napunila 11 godina grčke porodice su nas primile i smestile u svoje domove. Tek tada sam shvatila da bi tako detinjstvo treba tako da izbleda. Shvatila sam da ipak ima dobrih ljudi i ima nade.