SESTRA NAJMLAĐE ŽRTVE NATO AGRESIJE Anđelka Tošović: Vreme prolazi, ali rane na duši ne zarastaju

- Prošlo je 25 godina od kada su mog oca i moju sestru odnele ptice i oni su napustili ovaj svet. Ja ih nisam upoznala. Bila sam u majčinoj utrobi te tužne večeri 11. aprila 1999. godine. Bila je Velika subota. Moja porodica se spremala za naš veliki praznik, Vaskrs. Trebalo je da to bude njihov prvi zajednički praznik. Ali niko nije ni slutio da će biti poslednji i da će svakog sledećeg biti knedla u grlu moje majke i suze na njenom licu. Tako je i sada, posle 25 godina.

- Nisam ih zagrlila jednom za poslednji put. Ali, ja živim sa njima u duši, svaki zagrljaj, poljubac, oduvana svećica, priredba, roditeljski sastanak, matura, uspesima i neuspesima, ja znam da je moj otac tu negde, da nas bodri i čuva i da je ponosan kako se borimo sa životom. Naša Bojana je imala samo 11 meseci, stigla je da prohoda, da nauči prve reči, da kaže "mama" i "tata", ali trebalo je i da se upozna sa mnom. Zajedno bismo ostvarile puno snova, volele se beskonačno, podržavale jednu drugu i ono najbitnije, rasle bismo zajedno rame uz rame - kazala je Anđelka.

Često se zapita kako bi Bojana izgledala.

- Ja nikoga ne mrzim i nikome ne želim zlo, čak ni onima koji su ga naneli meni, mojoj porodici i našoj zemlji. Verujem da se dobrotom rađa ljubav i da je Bog jedini i najmerodavniji sudija i da će zalečiti suze i bol svih majki, očeva, braća i sestara, svih ranjenih duša u ovoj zemlji, a mnogo nas je - rekla je Anđelka Tošović.

Zahvalila je predsedniku Srbije i rukovodstvu naše zemlje zbog toga što ne dozvoljavaju da ne izbledi sećanje na bol naših ljudi.