LOŠ DOMAĆIN SE ŽALI KOMŠIJAMA: Autorski tekst Vladana Petrova, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu

Predstav­nici vlasti su zadovoljni izve­štajem, jer on, prema njihovom tumačenju, otklanja svaku sumnju u ozbiljne nepravilnosti na parlamentarnim (shodno tome, i na gradskim, odnosno lokal­nim) izborima. Oni su odmah iskazali spremnost da počnu sa radom na sprovođenju preporu­ka iz izveštaja (prvi sastanak Radne grupe za unapređenje iz­bornih uslova sa predstavni­cima ODIHR je bio 4. marta). I predstavnici opozicije su zadovoljni.

Izveštaj je, po nji­ma, samo drugim rečima, kazao isto ono što i rezolucija EP od 8. februara: izbori u Srbiji nisu bili slobodni i pošte­ni. Tvrde da je izborna krađa dokazana samo što vlast ili običan nepristrasni čita­lac "ne ume da pročita" šta piše u izveštaju.

Navodno zadovoljstvo vr­lo detaljnom analizom je­dini je zajednički imenitelj vlasti i opozicije. U svemu ostalom, provalija je, čini se, veća nego ikada. Da je ODIHR objavio pod nazivom izveštaja beli papir, opet bismo imali ovako polarizovane ocene dveju strana. Uostalom, oštra pola­rizacija i jeste odlika našeg političkog društva (to se upra­vo u ovom izveštaju i konstatu­je). U takvoj atmosferi najveće moguće političke polarizacije umesto još davno Ustavom Sr­bije iz 1990. proklamovanog političkog pluralizma, očekuju se najpre "istorijski" i "refe­rendumski" izbori u Beogradu, potom i izbori u gradskim op­štinama u Beogradu i u ostalim mestima u Srbiji u kojima oni nisu održani u decembru. Čisto pravno, između parlamentarnih i lokalnih izbora postoje značajne razlike, ali ne bih ovog puta o pravnom aspektu. Suštin­ski, onaj ko tvrdi da ne postoji veza između lokalnih, central­nih (republičkih), nadnacio­nalnih (za Evropski parlament) i izbora širom sveta (čitaj: američkih predsedničkih) koji se održavaju u ovoj godini ili je, da budem profesorski fin, vrlo neiskren ili, da budem sa­svim iskren, nema pojma o poli­tici.

A prava politika jeste samo ona organizovana racionalna delatnost koja se rukovodi vizijom boljeg društva i sveta uop­šte. Bez dobre organizacije i čvrste discipline nemoguće je sprovoditi politiku. Uostalom, zato mnogi politički pokreti, koji se začas stvaraju, začas i nestaju. Bez čvrste strukture, bez jasno definisane odgovor­nosti i racionalnih procena, da se malo potpomognem Vebe­rom, njihov legitimitet, koji se zasniva isključivo na dobijenim glasovima i ličnim karakteri­stikama lidera, ruši se kao "kula od karata".

Jer, apsolut­ni legitimitet je jedinstvo oko vizije, a ne prost račun i druge mehaničke radnje koje ulaze u taj račun. To važi i za koalicije, naročito one koje, rečima Slo­bodana Jovanovića, "sablažnja­vaju birače", jer takve ne mare za političke preference birača, nego samo za sopstveni sebični cilj - dolazak na vlast.

U moderno doba, politička ideologija nije osnov okuplja­nja. Ipak, nije osnov okupljanja ni puka "volja za moći". Prosto izražena, ona znači da se neko­liko političara, koji ne bi nikad seli za isti sto, okupljaju da bi došli na vlast i da bi tek po­sle razmišljali kako će "razde­liti" njeno vršenje i sve ostalo što uz to ide. Politički par­tikularizmi, bez organizacije, bez racionalnog opravdanja, bez vizije i konkretnih mehanizama za njeno ostvarivanje, ne mogu se dolaskom na vlast naprasno pre­tvoriti u političko jedinstvo.

S druge strane, politički plu­ralizam je demokratska tekovi­na i ona podrazumeva postojanje različitih političkih grupa koje imaju svoj politički sadr­žaj i svoj politički identitet. Politički partikularizam je otrov za svaku demokratiju, za društvo, državu i građane. To je jedna đavolska stvar koja la­ko menja svoje agregatno stanje i može da zavede one lakomi­slene. Njegove sluge neretko se uvijaju u demokratske "oblande", koriste kvaziintelektualne po­štapalice i iskazuju brigu za ljudska prava kao apstraktne kategorije, umesto da se upoznaju sa svakodnevnim brigama ljudi (jer ljudima je nekad važno i da se pokloni pažnja njihovoj bri­zi, a ne da se ona uvek odmah i reši), žale se na sve, prenema­žu se, traže pa se dure kad tra­ženo dobiju, i opet traže pa kad vide da se traženo približilo, oni bi da odlažu do nekog boljeg trenutka kad nastupe samo za njih odgovarajući uslovi... Oni "obijaju pragove" svojih bližih i daljih, pretpostavljeno jačih "komšija", zaboravljajući da dobar domaćin svoje probleme u kući i izvan kuće rešava dogovorom. Loš se žali "komšija­ma", punim razumevanja i empa­tije, koji i sami ne znaju šta će sa svojom mukom u daleko većoj i materijalno bogatijoj kući.

Svaka vlast teži da se odr­ži što duže. To nije ništa sporno, da ne kažem da je to delimično i legitimno (ovde u značenju: opravda­no). Inače, nije tačno da se legitimitet ne može meriti i da je svaki le­gitimitet iste kakvoće i iste snage. Sve se mo­že meriti davno usta­novljenim, a potisnutim moralno-političkim me­rilima, ali i vrlo razvi­jenim međunarodno-pravnim parametrima. Tako i slobodni i pošteni izbori (preporuču­jem knjigu profesora Milana Jovanovića "Slobodni i pošte­ni izbori"), ali i vladavina prava (izvor: Kontrolna lista vladavine prava Venecijanske komisije).

Da se vratim, međutim, na prethodnu misao. Vlast parti­kularizme uvek koristi za sopstvene potrebe i trudi se da ih kontroliše. Partikularizmi se vremenom šire i narastaju i u redovima vlasti. Opet taj Maks Veber, koji me ovih dana često pohodi, savetuje: "Poli­tika je mukotrpan i dugotrajan napor da se probuše daske od tvrdog drveta.

Ovaj napor u isto vreme zahteva i strast i sposob­nost procene".

Dođe trenutak kad je potreb­no neke partikularizme ispra­titi na vrata sopstvene kuće, a primiti one koji su pokazali spremnost da "mukotrpnim i dugotrajnim naporom probuše daske od tvrdog drveta". Zarad šireg, a čvršćeg jedinstva u različitostima. Zarad marginalizacije otrovnog partiku­larizma i ustoličenja demo­kratskog pluralizma. Zarad potvrđivanja autentičnosti vizije. Jer, "savršeno je tačno, što i čitavo iskustvo potvrđuje, da nikada ne bismo mogli dosegnuti moguće da prethodno nismo pokušali da dosegnemo nemoguće".

                                                                                                                             (M. Veber)