NEĆE MOĆI: Priča o dve sednice

BILA su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pred sobom, pred nama nije bilo ničega, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu - prva je rečenica najprodavanijeg romana u istoriji, "Priče o dva grada" Čarlsa Dikensa.

Dešavanja od prošlog četvrtka su me nekako podsetila na nju, da najbolje opisuje ono što se tog dana, skoro istovremeno, dešavalo u Strazburu i u Njujorku. Tog dana imali smo, s jedne strane, hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN sazvanu na zahtev Srbije zbog situacije na Kosovu i Metohiji i, sa druge strane, sednicu Evropskog parlamenta na kojoj je usvajana rezolucija o Srbiji sačinjena na zahtev prozapadne opozicije. S jedne strane borbu za spas kosovskih Srba iz strašnog stanja u kojem se nalaze i s druge borbu za potpuno odricanje od njih i Kosova i Metohije. ŠTA je bilo u Njujorku?

Sednica je sazvana uz tešku muku, nasuprot državama sponzorima kosovske secesije kojima je iznošenje srpskog razapinjanja pred svetsku javnost u najvišem telu svetske organizacije toliko smetalo da su, kada su shvatili da je održavanje sednice neizbežno, učinili sve u svojoj moći da ona bude zatvorena i da srpski vapaj za pravdom bude ograničen na prostor između četiri zida zdanja na Ist Riveru. Ona je bila možda mali, ali svakako značajan korak u vraćanju pitanja Kosova i Metohije u UN, pravo mesto za rešavanje problema, za razliku od Brisela gde je preseljeno 2010. Reklo bi se, vreme nade, u trenutku kada su sva druga sredstva u diplomatskoj sferi potrošena, iako je situacija očajna. SA DRUGE strane imamo i more rezolucija Evropskog parlamenta od kojih je ova poslednja još jedna kap. Za organizovanje ove rezolucije nije bilo potrebno mnogo borbe i napora, ona nije bila neizvesna, niti je bilo ko pokušao da je skloni od očiju javnosti. To je već dovoljno rečito samo za sebe - niko od onih koji se zalažu za nezavisnost "Kosova" nije se protivio ovome, naprotiv to je sasvim u njihovoj režiji. Evo jednog malog argumenta iz usta same opozicije - godinama pričaju o svom razočaranju u Evropsku uniju jer ne mari za demokratiju u Srbiji jer im je stalo samo do toga da im Vučić isporuči priznanje nezavisnog "Kosova". Je l' tako? Tako je.

I mi sada treba da pomislimo da je Brisel doživeo "prelom mozga" i odjednom počeo da mari za demokratiju u Srbiji uprkos svemu drugom? Poenta ove "evropske" rezolucije nije briga za dobrobit građana Srbije nego opet podjarmljivanje njihove zemlje i, naravno, Kosovo i Metohija. To počinje već u tački 4 ovog dokumenta gde se traži "međunarodna istraga izbora". Da li bi im takav zahtev pao na pamet kada su u pitanju, na primer, sporni izbori u SAD, i zašto ne bi. A imali smo i u prošlosti zahteve za istragama na našoj teritoriji, na šta su već mnogi podsetili, pa nam je jasno šta to znači. Suštinska razlika sa zahtevom iz 1914. je što tada niko iz Beograda nije podržavao, a kamoli tražio takvu istragu. UOČLjIVO je i to što pored raznih zamerki na izborni proces koje su evropski parlamentarci imali nema one o sprečavanju Srba da glasaju na Kosovu i Metohiji. To nikome od sponzora (mislim i na domaće i na strane) ove rezolucije nije palo na pamet, nisu u tome videli nikakav problem, a da osporavanje izbora sa izlaznošću od tri posto i ne pominjemo. Boli prozapadnu opoziciju to što su Srbi iz Republike Srpske dolazili da glasaju, ali ih ne boli što su i Srbi sa Kosova i Metohije bili primorani na to. Njihova podrška zahtevu EP za "reviziju sredstava" koja je EU opredelila za Srbiju je tek posebna priča. Najveći biser ove rezolucije je, ipak, pozivanje EU u tački 28 da bude "posrednik u unutrašnjem dijalogu vlasti i opozicije u Srbiji kako bi se prevazišla politička polarizacija".

Prvo, predložiti (ali i priželjkivati) tako nešto posle iskustva sa njihovim posredovanjem u vezi sa Kosovom i Metohijom je posebna sramota. Drugo, oni iz Brisela treba da nam uređuju "unutrašnji dijalog"? I treće, kako to tačno misle da urade? Kao, na primer, u Nemačkoj gde establišment lupa glavu pokušavajući da smisli način da zabrani drugu najjaču stranku u zemlji? KREM na torti dešavanja u Strazburu (i Briselu) ipak je bio panel pod nazivom "Srbija na raskrsnici" organizovan na margini sednice Evropskog parlamenta, na kojem su učestvovali predstavnici prozapadne opozicije Marinika Tepić, Pavle Grbović, Radomir Lazović i Nebojša Zelenović. Tu je, pored otkrića da eventualno zamrzavanje fondova za Srbiju nije usmereno protiv građana Srbije (valjda će to pogoditi građane Holandije, ili Češke) domaćica naših opozicionara, Viola fon Kramon, odbila da se govori o dijalogu Beograda i Prištine, jer su tema skupa "unutrašnja" (domaća) pitanja Srbije, a pitanje "Kosova" to nije. Gorenavedeni opozicionari su to prećutali. Za to vreme, Marija Zaharova poziva patriotske snage u Srbiji da se ujedine. Zaista je "Srbija na raskrsnici", može da se ide direktno u raj, a i direktno na drugu stranu