ODBIJANJE MANDATA JE SUPROTNO USTAVU: Autorski tekst prof. dr Vladana Petrova

Ni u jednom udžbeniku ustavnog prava nisam pročitao da kandidat za narodnog predstavnika ima pravo da ne prihvati mandat. Posle potvrđivanja (verifikacije) mandata - pravne radnje kojom se utvrđuje da li su podaci iz uverenja o izboru narodnog predstavnika istovetni sa podacima iz izveštaja organa nadležnog za sprovođenje izbora - kandidat postaje narodni predstavnik, odnosno stiče sva prava i obaveze narodnog predstavnika. Jedno od takvih prava je i da podnese ostavku. Ostavka je uvek lični čin. Podnosi se iz ličnih razloga koji se pravom iscrpno ne definišu (porodične prilike, bolest, odgovornost za greške u vršenju funkcije, preuzimanje druge funkcije koja je nespojiva sa aktuelnom itd). Ostavka, po prirodi stvari, nije kolektivni čin, niti se podnosi iz bilo kojih kolektivnih razloga.

Ove tvrdnje su dobro poznate svakom prosečno obaveštenom građaninu, a svoju potvrdu imaju i u našem važećem pravu. Ni Ustav, ni izborni zakon (ni bilo koji drugi zakon, na primer, o Narodnoj skupštini) ne poznaju mogućnost, a kamoli pravo kandidata sa liste da, posle raspodele mandata, odlučuje hoće li ili neće prihvatiti mandat. Izborni zakon poznaje institut ostavke narodnog predstavnika i uređuje postupak njenog podnošenja. Ostavka je, za razliku od neprihvatanja mandata, legalno i legitimno sredstvo, pogotovo kad se podnosi iz razloga moralno-političke odgovornosti. Dakle, ni ostavka ne bi smela da bude posledica nečijeg hira ili proizvoljnosti, pa samim tim ni legitimni oblik kolektivne političke borbe.

Neprihvatanje predstavničkog mandata nije u skladu sa načelima našeg Ustava, ali ni predstavničke demokratije uopšte. "Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika." (čl. 2. st. 1. Ustava). Dakle, predstavnički mandat nije subjektivno pravo, niti ga se kandidat može odreći pre nego što ga je i stekao njegovim potvrđivanjem. Nije to njegovo vlasništvo, pa da on s mandatom slobodno raspolaže. Nije ni "vlasništvo" političke stranke ili koalicije (o tome postoji strana i domaća ustavno-sudska praksa). Zato su u savremenoj demokratiji zabranjene tzv. blanko-ostavke, kada kandidati i pre stupanja na dužnost "predaju" mandat stranci ili koaliciji na čijoj su izbornoj listi.

S druge strane, građani glasaju za određenu listu, ali lista, odnosno koalicija, nije sama sebi cilj. U demokratskom društvu, ona je sredstvo da se stekne pravo na učestvovanje u raspodeli mandata, a potom u radu predstavničkog tela. Nijedan birač - ni onaj koji nema preterano uverenje da njegov glas vredi, a kamoli da nešto odlučuje - ne izlazi na izbore da bi "bacio" glas. On, čak i kad sumnja u potpunu regularnost izbora, želi da vidi u predstavničkoj instituciji kandidate sa liste za koju je glasao. Jer, krajnji cilj izbora nije raspodela mandata nego formiranje i rad predstavničke institucije.

Neprihvatanje mandata jeste potiranje narodne volje izražene na izborima. Ono je obezvređivanje volje birača koji su dali glas listi čiji kandidati razmišljaju da li da se uopšte prihvate mandata. Neprihvatanje mandata je igranje sa demokratijom. To je neovlašćeno bacanje glasova koji su dobijeni na izborima. Time se sprečava ostvarivanje biračkog prava relevantnog broja birača. Ti birači nisu "fantomski". Oni su stvarni i glasali su za listu čiji kandidati, ne prihvativši se mandata, svoje birače pretvaraju u "fantomske", štaviše rizikuju da se njihovi glasovi prevedu u mandate protivničkih lista. Biračko pravo je neotuđivo ljudsko pravo, a vladavina prava kao "osnovna pretpostavka Ustava, počiva na neotuđivim ljudskim pravima" (čl. 3). Niko nije vlastan da otuđi biračko pravo od birača niti da umesto njih odlučuje da li i koliko njihov glas vredi. "Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana" (čl. 2. st. 2. Ustava), a predstavnički mandat je upravo sredstvo ostvarivanja suverenosti. Nije li onda pozivanje da se ne prihvate dobijeni mandati s pozivom na borbu za vladavinu prava i demokratiju, ne samo nelegalno i nelegitimno, već i krajnje licemerno?

Štaviše, ono uopšte nije štetno za pobedničku političku opciju, već za predstavnike opozicije koji bi da "ne prihvate" mandat. Na nekim budućim izborima, kad god da se oni održe, građani će dobro promisliti da li da glas daju onima koji u institucije nisu ni hteli da uđu kao njihovi predstavnici i koji su ih ranije izigrali. Stoga je za opoziciju, ma koliko raznorodna i nejedinstvena bila, najbolje da se sa mandatima ne igra. Nijednom dobronamernom građaninu Srbije nije u interesu da demokratija stagnira i da se razmak između dva izborna ciklusa još više skraćuje (pominje se da bi trebalo "urediti" izborne uslove, pa ići na nove parlamentarne izbore za jedno šest meseci).

Da bi se demokratija razvijala neophodna je i organizovana opozicija, koja će vremenom postajati institucionalna alternativa vlasti. Ako je to uopšte cilj većine u opoziciji, a ne trajno faktičko neredovno stanje, onda se on ne može ostvariti politikom neprihvatanja institucionalnog delovanja. Izbori su možda "praznik demokratije" u Francuskoj, ali je demokratija u svakoj ozbiljnoj državi uvek organizovana utakmica na velikom, institucionalnom, a ne na malom terenu, na ulici. To nije politika. To je anti-politika. Nema iz negiranja kreiranja. Iz neprestane kritike "poroka" ne izvire "lepota" konstrukcije, već samo manje ili više spontana destrukcija. Kako takvo ponašanje može biti odraz političkog morala? Ono je, naprotiv, samo odraz političke, a neretko i lične nemoći. Zato se i reflektuje, kao u ogledalu, samo na jednu ličnost.

Ipak, dobro je što su neki predstavnici opozicije izgleda shvatili da neprihvatanje predstavničkih mandata nije opcija. Time su najavili da će ubuduće voditi legalnu i legitimnu političku borbu u institucijama. Stoga bi i na priču o neprihvatanju mandata trebalo konačnu staviti tačku.