KO REŠAVA IZBORNE SPOROVE? Autorski tekst dr Miloša Stanića, višeg naučnog saradnika u Institutu za uporedno pravo u Beogradu

Moje mišljenje, zasnovano na jasnim pravnim normama, je drugačije. Naime, čl. 167. Ustava Srbije je nedvosmislen, te predviđa da Ustavni sud odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova. Zakon o Ustavnom sudu praktično ponavlja rešenje iz Ustava. Dakle, prema važećem pravu, Ustavni sud jeste nadležan za rešavanje izbornih sporova, ali samo ako nije nadležan redovni sud. To je tzv. rezervna nadležnost Ustavnog suda koja bi se stavila u dejstvo jedino kad ne bi bila obezbeđena sudska zaštita. No, ona je obezbeđena, te prema Zakonu o izboru narodnih poslanika zaštitu izbornog prava pruža Upravni sud, a prema Zakonu o lokalnim izborima nadležni viši sud. U tom smislu, praksa Ustavnog suda je jasna i dosledna, pa se odbacuju zahtevi za rešavanje izbornih sporova i to ne samo nakon 2012. godine, već i pre tog perioda. Ovakav stav preovlađuje i u našoj teoriji, pa se govori o "papirnatoj nadležnosti" Ustavnog suda za rešavanje izbornih sporova.

Naglasio bih i da je selektivno navođenje stavova i rešenja, te vršenje pritiska na institucije uz pokušaje da se što više uključe određeni faktori u međunarodnoj zajednici, veoma opasno po demokratiju. Zaštita izbornog prava se sprovodi u zakonom propisanom postupku i pred nadležnim organima, uz postojanje validnih dokaza. Drugim rečima, nepravilnosti moraju biti nedvosmisleno utvrđene u zakonom uređenoj proceduri od strane nadležnih organa. U suprotnom, kao što su jasne navedene pravne norme, tako su jasni i izborni rezultati, te se onda gubi argument njihove odbrane "na ulici".