DRUGI PIŠU - UKOŠTAC S PORAZOM: LJiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik "Pečata"

RUSIJA je ponovo velika zemlja jer je imala petlje da ospori svoj poraz iz devedesetih! Ova duboko istinita rečenica naslov je razmatranja Dmitrija Oljšanskog (portal Fakti).

Autor naime nastoji da pronikne u nastanak situacije da­nas određene činjenicom:

"Broj Rusa koji svoju zemlju smatraju velikom udvostručio se tokom dve protekle decenije."

Dakle: Šta Rusiju (sada!) čini veli­kom zemljom, a da to nisu Puškin, Tolstoj, Dostojevski, 9. maj 1945, Ga­garin, Oktobarska revolucija"? Olj­šanski je kategoričan: "Rusija je ve­lika zemlja jer ona, samo ona u celom svetu, pokušava da ospori sopstveni poraz, posrtanje i slom s kraja dvade­setog veka. "I pre nego što bi njegovi čitaoci mogli eventualno da krenu u prebiranje po savremenim svetskim prilikama, i "pecanje" mogućih kan­didata - zemalja koje protivreče na­vedenoj tezi o ekskluzivnosti "ruskog slučaja", Oljšanski "sipa" argumente: "Mnogo je, baš mnogo naroda na pla­neti koje je neko nekada opljačkao, ponizio, prevario i prisilio na ne­povoljan rezultat. To, naravno, niko ne zaboravlja". Ali i Srbi, i Mađari, i Turci, i Poljaci, a sad i Jermeni (da ne nabrajam dalje) ćute jer znaju gde su i kada nasankani. Čak i Kina oko Tajvana obilazi kao mačka oko ribe na stolu. Jedino je Rusija odlu­čila da prekroji za sebe nepovoljan, porobljavajući aranžman. Da vrati nešto od izgubljenog. Da prevrne sto za kojim su dugo i uspešno igrali šibicari."

Pod utiskom tragičnih prilika koje su Srbiju nedavno zadesile na pro­storu njene južne pokrajine, gde joj je decenijskim geopolitičkim, di­plomatskim, vojnim i bezbednosnim pripremama, konačno, smrtima u Banjskoj, nametnuta uloga "agresora", "kriminogenog faktora" i "terori­ste" u sopstvenoj kući, srpski čitalac poruke Oljšanskog doživljava bol­no. One su vredna lekcija. "Opljač­kan, ponižen, prevaren i prisiljen na nepovoljan rezultat", kako prema Oljšanskom glase formalna polja ko­ja u svojoj sudbinskoj kartoteci obave­zno "štikliraju" narodi-žrtve, srp­ski narod u sadašnjim okolnostima kao da ispunjava i drugu pronicljivu opasku ruskog analitičara: "Ćuti, jer zna gde je i kada nasankan!" Od okto­bra daleke 2000, kada se dogodilo kapitalno važno "nasedanje" čijim je učinkom napravljena kolektivna zlosrećna budala od naroda koji se "obećao" tzv. međunarodnoj zajed­nici, naivno uveren da obračunom s jednim političkim režimom, nemi­novno i direktno, hrli "u demokrati­ju, blagostanje i napredne reforme", nizala su se dalja, i sve pogubnija nasankavanja!

Bilo ih je - nasankavanja! - bezbroj, prevare su bile pažljivo režira­ne, vodeći akteri velikih i manje velikih predstava uvek pažljivo birani, ali jedna obmana, čije su posledice zaista kobne po srpske in­terese, dogodila se pod "brižnim" EU patronatom, u Briselu 2013. godine. Potpisivanjem poznatog sporazuma između Beograda i Prištine, tada su dobrano ojačani "poraz, posrtanje i slom" s kraja prethodnog veka, veka za Srbe okončanog čudovišnom oru­žanom agresijom, razaranjem zemlje i stradanjem civila.

Tragom epohalnih duhovnih i poli­tičkih isijavanja - kako ih razume Oljšanski - može li Srbija ikada odlučiti da se, poput Rusije, upusti u operaciju "prevrtanja stola za ko­jim dugo i uspešno "njenom glavom" igraju šibicari"? Argument - "lako je Rusiji", koji podrazumeva vojnu, privrednu i svaku drugu, ne samo u odnosu na Srbiju već u svetskim raz­merama, superiornu moć ove zemlje, koliko god da jeste razuman, nije neo­boriv. Jer - kako to dokazuju i anali­tičar kojem ovde poklanjamo pažnju, i kolektivno istorijsko iskustvo mnogih naroda, treba "imati petlju da se ospori poraz". Početak otpora događa se podjednako u mentalnoj i duhovnoj, koliko u materijalnoj i opredmećenoj sferi. Ukoštac s porazom znači prevladavanje kuka­vičluka i malodušnosti, veru, sa­mosvest i (samo)pouzdanje da se može uspeti u pomenutom metaforičkom "prevrtanju stola" za kojim sede i vode dugu i uspešnu igru potčinja­vanja, pljačke i ponižavanja pravi satanski igrači skriveni pod ovde upotrebljenom metaforom "šibi­cari". Kaže sada predsednik Srbije: "Za nas nema pravde i za nas važe posebna pravila!!" E, upravo to pra­vilo o "posebnim pravilima" moraju Srbi svetu pod nos staviti. Osporiti i poništiti. Koliko god to bila ne­moguća misija, nove prilike u svetu mogu dati krila našoj, još uvek hipotetičkoj, mada pomalo i probuđenoj odlučnosti i samosvesti. Veruj, pa će biti moguće, ne važi samo u religiji!

Naš ruski analitičar zaključuje: "Uprkos svemu, sam ovaj proboj - jedin­stven te vrste u dvadeset prvom veku - nesumnjiv je dokaz veličine Rusije. Veličine koja nastaje sada (") I da se ništa ne desi, bar smo pokušali, at least we tried - kako govore ozlogla­šeni Anglosaksonci. A ja mislim da ćemo u koječemu uspeti."

Ima mišljenja (u medijima glavnog toka ono se tretira kao nonsens) da su tragični događaji u Banjskoj za­pravo presretnut, brutalno sasečen, i ozvaničenim lažima izobličen srpski pokušaj hvatanja ukoštac s porazom. Da li su Srbi "pokušali" da načine "proboj"? Da započnu borbu i promene pravac vektora sudbine koja im je namenila mirenje s porazom? Videćemo, pogotovo ako u budućno­sti i Srbi, uprkos opakom nastojanju zapadnih "prijatelja", "u koječemu us­peju", što reče Oljšanski. Nemoguće? Verujemo da - nije!

Razmislimo o još jednoj činjenici koja važi za Rusiju, a to učinimo svesni da uprkos razli­kama, istovremeno postoje i velike sudbinske sličnosti u uticaju novijeg istorijskog i geopolitičkog loma či­je su žrtve postala oba naroda.

Kada je o Rusima reč, na svojevrstan način, ubeđenje o uspehu i nastajanju velike zemlje podržava i ruski isto­ričar Roj Medvedev, koji na pitanje novinara o važnim procesima za Rusiju, a koji izmiču opštoj pažnji, daje neočekivan odgovor. "Najva­žnije je da je sada u toku formiranje ruske nacije. "Zar ruska nacija nije odavno formirana? Zar njena identitetska matrica nije upravo jedan od najvažnijih momenata koji pobuđuju svu silu zapadnog neprijateljstva i mržnje usmerene na Ruse? Navodeći "znake" koji potvrđuju istinitost njegovog zaključka da proces formi­ranja ruske nacije sada teče prilično brzo, istoričar je poređao: "Rusi koji žive u Ukrajini priključuju se Rusiji. Brzo se asimiluju Donjecka i Lugan­ska republika, prelaze na ruski jezik i rusku kulturu! Rusi takođe žive u Belorusiji (") a nakon Lukašenkove smrti ili odlaska Belorusija će se priključiti Rusiji - očigledno je. Formiranje ruske nacije je najvažni­ji proces u državi i on se dešava ne zbog volje Putina. "Dakle, u moćnoj državi, koja od početka SVO u Ukra­jini zapravo ratuje s Kolektivnim zapadom, najvažniji proces je unu­trašnji: u odlučnoj, duhovnim zadatostima i vrednosnim postavkama podstaknutoj i vođenoj krvavoj borbi formira se i konsoliduje nacija.

Da li je to iskustvo koje bi i za Sr­be - takođe već oblikovanu naciju - trebalo da bude podsticajno? Ne da započnu rat već da se osvešćeno uhvate ukoštac s porazom i preokre­nu sudbinske tokove.