"GARDIJAN" POHVALIO BRZO REAGOVANJE PREDSEDNIKA VUČIĆA: Razlika između akcije Srbije i neaktivnosti SAD nakon masovnih ubistava
SRBIJA je prošle nedelje doživela dve odvojene masovne pucnjave u kojima je ubijeno više desetina ljudi, među kojima ima i dece. Srbija, nacija koja se vezuje za treću po najvišoj stopi posedovanja oružja u svetu, potresena je ovim nasiljem, piše Gardijan.
Foto: Tanjug/Jadranka Ilić
Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću nije trebalo dugo da preduzme brzu akciju. Samo dan nakon ovih besmislenih pucnjava, Vučić je najavio nekoliko mera koje će sprečiti dalju tragediju. Mere uključuju zabranu novih dozvola za oružje, strože kazne za ilegalno posedovanje oružja, psihološke provere vlasnika oružja i amnestiju za predaju ilegalnog oružja.
Samo dva dana, posle dva stravična masovna streljanja, Srbija je trebalo da deluje. Zašto nakon više od 200 masovnih pucnjava samo u 2023. godini, Sjedinjene Države nisu preduzele sličnu sveobuhvatnu akciju, ili mnogo akcija uopšte?
Dan za danom, SAD doživljavaju besmisleno nasilje iz oružja, a ipak je opšteprihvaćeno da će zakonodavci učiniti malo da spreče sledeću masovnu pucnjavu. Ovo je uprkos tome što su Amerikanci jasno dali do znanja da ne žele prazne stolice za svojim stolovima i ne žele da njihova deca dele iskustva i traume sa ratnim veteranima. Jednostavno rečeno, većina Amerikanaca želi da se preduzmu mere protiv nasilja u vezi sa oružjem. Razlika između akcije Srbije i neaktivnosti SAD svodi se na politički uticaj industrije oružja. SAD ne mogu da preduzmu sveobuhvatne akcije koje favorizuje većina Amerikanaca, uključujući čak i univerzalne provere prošlosti, jer je mala – ali moćna – manjina zakonodavaca usvojila potpunu suprotnost lobija za oružje razumnim zakonima i propisima o oružju. Oružarski lobi – a ne samo NRA – proveo je decenije čineći ovo mogućim, usmeravajući beskrajne količine donacija političkim kandidatima, kao i stvaranjem ekstremističkog pogleda na drugi amandman koji je antagonistički prema svim ograničenjima i zaštitnim merama vatrenog oružja. Razlika između akcije Srbije i neaktivnosti SAD svodi se na politički uticaj industrije oružja.
Oružani lobi želi da Amerikanci veruju da ne postoji zakonski ili regulatorni lek za nasilje oružjem. Njeni najglasniji glasovi govore Amerikancima da se ne „mole dovoljno“ da prestanu masovna pucnjava. Oni okrivljuju mentalno zdravlje. Oni upiru prstom u sve i svakoga osim na stvarni uzrok oružanog nasilja u SAD. Iako čine sve da odvuku pažnju, jedno je jasno, pokolj je uzrokovan širokim i lakim pristupom puškama.
Kako znamo da je to pristup oružju? Jer kada vlade, posebno državne vlade, uspostave zdravorazumske mere zaštite, vidimo manje ubistava, manje smrti i manje trauma. Slično Srbiji, i druge zemlje su odmah krenule u akciju nakon masovnih pucnjava. Vladi je bila potrebna samo jedna masovna pucnjava u Australiji da bi zabranila jurišno oružje, a u decenijama otkako je stopa smrtnosti od vatrenog oružja opala u zemlji. Velika Britanija nije doživela masovnu pucnjavu od 1996. godine, kada je zabranila određeno oružje nakon pucnjave u kojoj je ubijeno 16 školske dece i jedna odrasla osoba u Danblejnu. Nakon pucnjave u Krajstčerču na Novom Zelandu, vlada je ponudila program otkupa i uklonila iz prometa skoro 60.000 komada vatrenog oružja.
Ovde kod kuće, videli smo poboljšanja nakon što su države kao što su Kalifornija, Kolorado, Merilend i Mičigen preduzele mere da popune praznine koje su ostavili zakonodavci na saveznom nivou. Ove države priznaju da kada se jurišno oružje ili magacin velikog kapaciteta koristi u javnoj masovnoj pucnjavi, skoro 14 puta više ljudi je povređeno, a dvostruko više ljudi je ubijeno. Čineći to, učinili su svoje države bezbednijim, ali nedostatak savezne akcije ih i dalje čini ranjivim na oružje koje je doneto iz drugih država. Uprkos tome, Kalifornija sada ima sedmu najnižu stopu smrtnosti od vatrenog oružja u zemlji, dok su države sa slabijim zakonima o oružju, kao što su Misisipi, Luizijana i Novi Meksiko, među najvišima. Ovo nije slučajnost. Kada države uvedu strože mere zaštite, manje ljudi umire od vatrenog oružja. Srbija je jasno zabeležila uspehe ovih drugih nacija koje stavljaju ljude iznad oružja. Šta će biti potrebno da američki zakonodavci koji su zaduženi za novac i uticaj lobija za oružje urade isto? Ne mora biti ovako. Amerikanci ne moraju da žive paralizovani u strahu da li će naše škole, naše bogomolje, naše zdravstvene ustanove ili naši tržni centri biti pozornica sledeće nacionalne tragedije. Američka vlada zapravo može da zaustavi nasilje oružjem kao i druge zemlje, ali samo ako naši kreatori politike počnu da odgovaraju ljudima, a ne industriji. Druge nacije su iskusile masovne pucnjave, ali u SAD previše naših zakonodavaca zavisi od donacija industrije oružja i podrške da preduzmu hrabre akcije potrebne za spasavanje života.
Slobodna štampa je na udaru višestrukih snaga. Mediji zatvaraju svoja vrata, žrtve pokvarenog poslovnog modela. U većem delu sveta, novinarstvo se pretvara u propagandu, jer vlade diktiraju šta se može, a šta ne može štampati. Samo u poslednjih godinu dana stotine novinara je ubijeno ili zatvoreno zbog obavljanja svog posla. UN izveštava da je 85% svetske populacije doživelo pad slobode štampe u svojoj zemlji poslednjih godina. Prošle nedelje obeležen je 30. godišnji Svetski dan slobode medija, dan kada svi razmišljaju o važnosti slobode izražavanja kao osnovnog za sva druga prava. To je takođe prilika za obećanje podrške nezavisnim medijima – jer bez čvrste i slobodne štampe zdrava demokratija je nemoguća.