APOTEOZA ZLA I DRAMATURGIJA PAKLA SKANDALA SA "ŽUTOM KUĆOM": Grohot Antihrista

Zapitan višekratno šta ima da kaže o valjda pretposlednjem što se događa u očekivanoj propasti Zapada, koju je komponovao, ali nije stigao i da vidi Špengler, francuski izvođač UNMIK-a u vreme „Žute kuće“, kada je Evropa vadila džigerice i srca svom potomstvu i prodavala ih budzašto, gore nego što bi kod Boša, Brojgela i Bunjuela, ova moralna nakaza smejala se u lice samome sebi u iskrivljenom ogledalu sopstvene kćeri. Kamila Kušner opisala je svog taticu kao kvintesenciju degenerika ogrezlog u satanizmu, pedofiliji, incestu i političkoj pornografiji ogavne truleži francuske buržoaske levice, sve do Makronovog globalističkog smeća koje sada kulja iz svake pariske rupe. Sve je to prošao i od svega profitirao Beli Preletačević sa Sen Žermen de Prea, u smokingu i gole guzice, maneken Diskretnog šarma buržoazije i došao da se smeje malenom srpskom narodu, kome vade bubrege u „dobroj veri“ i obećavaju mu donatorsku konferenciju. O tempora! Nije nam boljeg nuncija mogao poslati Lucifer za filmsku sagu o trgovini ne samo srpskim unutrašnjim organima nego i mrtvim dušama propale Evrope.

LAVINA EMOCIJA

Opšti utisak posle ovog filma je toliko snažan da deluje kao neka vrsta produženog šoka koji ne dozvoljava da se u prvi mah razabere šta je tu glavna istina: istorijski dokument o monstruoznom vađenju organa kosovskim Srbima u Albaniji od jula do septembra 1999, odgovornost ove države i tzv. OVK za taj nezapamćeni zločin, dugogodišnje ćutanje Evrope, zatim ignorisanje ili besramno brisanje činjenica, koje je njena Parlamentarna skupština u Strazburu jednoglasno prihvatila na osnovu izveštaja Dika Martija (knjigu ovog švajcarskog istražitelja Izvesno osećanje za pravdu izdale su „Večernje novosti“ 2019), suđenje počiniocima koje je predvodio bivši predsednik tzv. Republike Kosovo Hašim Tači, koje nikako da počne ili sve to zajedno i još mnogo toga?!

Ili stvarnu ulogu dr Belzebuba u pranju Tačijeve biografije za milion-dva evra? Ili najviše: provalu stvarnosti same u svet pokretne slike, suočavanje masovnog gledališta s prizorima koje je znala, slutila, ali nije videla do premijere drugog filma iz serijala Dosije Kosovo o Žutoj kući čime je pokrenuta lavina emocija.Za sve to zaslužna je Slađana Zarić, koju smatram uzornim televizijskim autorom još od vremena kada je u sebi kao novinaru (dramaturgija i režija još ne behu njena primarna vokacija) otkrila jedinstven dar za posredovanje istine putem dokumentarno-igranih svedočanstava, kojim se ostvaruje efekat autentičnosti i životne uverljivosti; za ispunjenje jednog od prvih načela dokumentarnog filma uopšte: „zahvatiti stvarnost u sirovom obliku, na licu mesta, u vidu spontanog gesta i akcije“ (Džon Grirson, 1934), kao i osnovnog cilja dokumentarne pokretne slike, a to je – „ostatku nacije predočiti život jednog dela zajednice“, što Zarićeva uporno i dosledno čini kada je u pitanju golgota srpskog naroda na KiM. „Ovaj film će pokazati sve što jedan Srbin mora o ovome da zna“, veli Zarićeva.

"Svi pričaju o zaboravu i praštanju, kako bi trebalo neko nešto da oprosti, a i ne zna šta je rađeno. Film će prikazati kakva su zverstva rađena nad srpskim narodom.“ (Nota bene: Ne samo Srbi nego i svet mora da sazna sve o „Žutoj kući“! Film odmah treba prevesti na najbolji engleski. I na ruski. I pustiti u svet, sve o trošku srpske države i Javnog servisa. Neka ne mantraju mnogo stručnjaci za zapadni marketing i neka ne vode tuđu brigu u stilu „neće proći“. Neće proći na Si-En-Enu, Bi-Bi-Siju i na Berlinalu, ali će „proći“ na sto drugih mesta, gde se ceni vrhunski medijski posao i još postoji nešto empatije. I to je beznačajno prema arčenju para koje je u toku, a koje nam ne donosi išta osim sramote.)

A upravo time postiže se onaj uzvišeni cilj, o kome je nekad govorio Kšištof Kišlovski: „Reč je o osećanju da nešto donosite na svet. Ako nešto još nije opisano, onda službeno i ne postoji. Ako nešto počnemo opisivati, zapravo to donosimo na svet.“ No ovde, naravno, nije reč o opisivanju nego o ponovnoj kreaciji stvarnosnih prizora, koji se zajedno sa živim svedočanstvima i dokumentarnim kadrovima slivaju u celovit umetnički kontekst.

To je postupak koji Zarićeva ostvaruje u celom svom autorskom opusu u kome se naročito izdvajaju Ratne priče sa Košara i Ratne priče sa Paštrika (2019), Koridor ’92 (2021), Dosije Kosovo ’98: Račak (2022). Svuda je na delu ratna stvarnost srpskog otpora agresiji iza koje stoji „politički Zapad“ (čitaj: Amerika), isti onaj koji danas vitla „međunarodnom pravdom“ po difoltu svojih jadnih tribunala. I Oluju bi bilo bolje da je radila Zarićeva (za šta, možda, još nije kasno). Tek ovakav, celovit i verodostojan postupak može otkriti istinu o jednom te istom neobjavljenom, a zločinačkom ratu protiv srpskog naroda, koji se vodi od devedesetih godina prošlog veka i poprima različite forme, ali ima jednu suštinu: naneti najveću moguću štetu Srbima i zbrisati ih, u završnici, sa lica zemlje, sve u cilju uništenja Rusije i pravoslavlja. Ta demonska zamisao na delu je i danas, to zna i Zarićeva, ali ima građanske i umetničke kuraži da joj se (toj ludačkoj ideji) u svakoj prilici suprostavi istinom; Žuta kuća je, možda, najbolji deo njenog izuzetnog televizijskog opusa.

ZADAH APOKALIPSE

Bez oklevanja, autorka nam pokazuje kako je tek posle ulaska KFOR-a na Kosovo, posle Kumanovskog sporazuma, juna 1999, zavladalo nezapamćeno nasilje Arnauta nad Srbima i svim nealbancima, koji nisu želeli da se povinuju njihovom teroru (prema izveštaju Dika Martija, do kraja te godine već je na teritoriji južne srpske pokrajine bilo 144 koncentraciona logora kojima je harala OVK, čineći strahovite zločine). Tadašnji komandant KFOR-a (u stvari NATO-ovog detašmana) kraljičin vitez Majkl Džekson, u svom govoru na Kosovu polju 11. juna 1999, garantovao je bezbednost i zaštitu svakom civilu na zaposednutom području i proklamovao raspuštanje OVK.

Naivni Srbi priredili su mu ovacije, dok je zločinačku vojsku taj isti general pripremao za sasvim drugačiju ulogu: tajnim dogovorom produžio joj je „važnost“ do septembra iste godine! Zapravo od časa tog njegovog govora (već 25. juna u Peći) počeo je neograničen zulum arnautskih bandi pred očima KFOR-a, što je već ocrtavalo razmere genocida.

- Upravo se tih dana otimaju i ubijaju ljudi - navodi Zarićeva. „U periodu od tri ključna meseca, dakle jun, jul i avgust 1999. godine, ubijeno je preko 1.000 ljudi, među kojima je bilo najviše Srba.“. Prve tvrdnje o trgovini ljudskim organima u javnost je iznela bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte.

U knjizi Lov: ja i ratni zločin piše da je oko 300 Srba i drugih nealbanaca bilo oteto i transportovano u Albaniju, gde su im vađeni organi, koji su zatim deportovani u Italiju, a kasnije u klinike širom Evrope.

- Film je rađen na osnovu iskaza svedoka, odnosno iz dokumenta UNMIK-a iz 2003. godine i na osnovu izveštaja Dika Martija - kaže Zarićeva.

- Moram napomenuti da je Marti radio vrlo detaljno istraživanje, a kasnije je sve to potvrdio i Klint Vilijamson, tužilac specijalnog međunarodnog suda u Hagu.“ A sve se to događalo u Kušnerovom mandatu. Sad se ova Pandorina kutija otvara i pariski „Figaro“ tera Kušnera na sud, navodeći reči šefa UNIMIK-ove policije, Kanađanina Stju Keloka. „Nemoguće je da nije imao informacije o organizovanom kriminalu na Kosovu - rekao je Kelok te iste, 2010. godine. (Samo, teško da će išta biti od tog posla: suđenje je pod znakom pitanja, svedoci naglo izumiru i sve liči na déjà vu farse Milošević.)

DRAMATURGIJA PAKLA

Pratimo dalje rekonstrukciju ovog „krvavog transporta“ koji je išao preko albanske granice na Paštriku (kroz pograničnu „stražu“ nemačkog KFOR-a, koja ih uopšte nije gledala!) do Kukeša i Tropoje u Albaniji i sela Ripe u okolini Burelja, gde se nalazila stanica „za trijažu“ (čuvena „Žuta kuća“, koju su docnije identifikovali organi UNMIK-a, pa su je „domaćini“ prefarbali u belo). Tu su odvajani mlađi i zdraviji muškarci i odvođeni dalje, a slabiji i stariji zverski ubijani i bacani u jame. Tada je postalo jasno da su mlađi uzimani za ekstrakciju i „pakovanje“ organa, najviše bubrega, što se događalo u stanici Fuše Kruje, u neposrednoj blizini tiranskog aerodroma „Rinas“, da bi organi bili ekspresno liferovani na unapred utvrđene destinacije širom Evrope, „za 55.000 po komadu“. Operacije su vršila dva albanska doktora i jedan turski lekar (docnije pronađen i uhvaćen u Istanbulu) pod nadzorom naoružanih lica, za koje postoji osnovana sumnjada su pripadali albanskoj službi bezbednosti.

To će sada biti procesuirano, ali je prosto neverovatno da za sve ovo nije znala ona ista Albanija s kojom danas gradimo evropsku budućnost. Činjenice je stručno istraživao Marti (bivši javni tužilac za okrug Tićino u Švajcarskoj), a tek posle mnogo godina započela su hapšenja, zatim i „uklanjanje“, tj. likvidacija svedoka, koje još traje. Rezultati detaljnog utvrđivanja zločina nad civilima, zverskog mučenja i iživljavanja uz znanje „mirovnih snaga“ (tj. NATO-a), navela su komandanta francuskog kontingenta KFOR-a, pukovnika Žaka Ogara da preda ostavku na vojnu službu. Ogar svedoči u filmu o „Žutoj kući“ potpuno svestan da se sve ovo događalo u srcu Evrope, na kraju 20. i u prvim godinama 21. veka, zapanjen provalom iskonske i divljačke mržnje. (Pod istim uslovima, slična svetkovina zla izvodila se tada i na tlu Ukrajine. „Vađenje organa iz tela neprijatelja i njihova preprodaja na crnom tržištu dešava se i u Ukrajini. Iz prepiske bivšeg advokata Julije Timošenko Sergeja Vlasenka sa nemačkom lekarkom Olgom Vagner saznalo se da Ukrajina isporučuje organe uzete od ranjenih pobunjenika iz Donjecka i Luganska“, objavio je „Glas Rusije“).

Sasvim drugačiji Francuz, dr Bernar Kušner u svoje vreme pojma nije imao ni o kakvoj „Žutoj kući“, otmicama, mučenjima i kasapljenju kosovskih Srba. „Sa vama mora da nešto nije u redu“, ruga se novinaru Ničiću u Gračanici 2. marta 2010. „Idite kod lekara, kontrolišite se.“ Na kraju filma Slađane Zarić vidimo Kušnera kako se đavolski cereka, sada već kao šef francuske diplomatije u Fijonovoj vladi: slika i prilika EU. Ciničan i bahat, na mestu zločina „za koji nikad nije čuo“ (uveren da se o tome neće nikad ništa ni saznati!), unosi se novinaru u lice, uz kikot i podršku šiptarskih „prevodilaca“: Kakva žuta kuća? Zašto je žuta? Nije bilo nikakve žute kuće. Nije bilo vađenja organa. To pričaju budale i ubice. Vi se lečite. „Nas dvoje smo lekari“, pokazuje pri tome na jednu svoju koleginicu (nažalost, srpskog imena i porekla), koja sve vreme stoji ispred Doma zdravlja u Gračanici i usiljeno se smejulji.

Kakva simbolička slika! „Evropa“ i mi! Kakvo totalno odsustvo ljudskosti i apoteoza zla! Kakva dramaturgija pakla, koja se odvija svojom unutrašnjom, dokumentarnom logikom, briljantno uočenom i primenjenom, u najboljoj tradiciji žanra! A sve živa istina od koje se diže kosa na glavi!

BONUS VIDEO: OTIMAJU NAM DEDOVINU, A VREBAJU I SNAJPERIMA - Srbi kod Leposavića odlučni u nameri da odbrane svoje

(Pečat)