ZOLTAN DANI: NATO je ušao u našu vojsku i pre agresije 1999. godine

Ipak, ističe da mu je pre svega važno to što je uspeo da sačuva celu jedinicu, jer su, kako kaže, ljudski životi nenadoknadiv resurs.

- Još od 1991. sam bio na nekim dužnostima komandanta i ni tada niko nije stradao kod mene, nekako me pratilo to dobro, ili sam ja njima dobro objasnio šta je važno, a šta ne, i da mogu nekako da ih sačuvam - kaže Dani. 

Misli da su nam namerno poslali taj epitet "nevidljivi" uz F-117, "da nam nabace na oči nekakvu maglu, da pomislimo da ne treba time ni da se bavimo, ni da proučavamo".

- Došao sam do odgovora o tom avionu kada sam u nekom materijalu pronašao šta znači 'stelt' – skraćenica za 'avion manje radarske uočljivosti'. Dakle, ako je manje uočljiv, ipak je uočljiv, nije nevidljiv - zaključio je tada Dani. 

Seća se da je na samom početku bombardovanja bilo nedoumica i straha.

- Normalno je da smo se plašili, samo onaj ko ne razmišlja normalno, taj se ne plaši ničega. Ali ako vi znate koje opasnosti mogu da vas susretnu, ako se obučavate da ih otklonite, ako vidite da se svi trude zajedno sa vama da u tim borbenim radnjama dođu do savršenstva, onda se stvara neka sigurnost - odgovara Dani na pitanje kakav je bio moral u vojsci te 1999. godine.

"Ako će ovi doći u komandu, ja ću da izađem"

Te sile koje su nas bombardovale, one su usmeravale komandnu strukturu koja je bila u vojsci posle 5. oktobra, kaže autorka. 

Dani pojašnjava da su se u svim operativnim strategijskim komandama u vojsci pojavile kancelarije NATO predstavnika "u koje mi nismo ni smeli da ulazimo, a oni su imali pravo da uđu u naše i da uzmu bilo koji dokument, da fotokopiraju i da ga vrate".

Dodaje da su i pre početka bombardovanja 1999. došli neki oficiri za vezu, na šta je tadašnji komandant general Veličković rekao: "Ako će ovi doći u komandu, ja ću da izađem" i dao je otkaz, pa je komandu preuzeo general Smiljanić.

- Nikome u vojsci se to nije dopadalo, sakrivali smo šta smo mogli - kaže Dani.

Izveštaji koje su komandanti pisali o iskustvima za vreme 78 dana bombardovanja i koji su bili vojna tajna, završili su u rukama NATO-a.

- Sve su ih kopirali, a moj su odneli i više ne postoji - saznao je od kolege.

Nepoželjni heroj

Vanredno su ga unapredili u čin pukovnika još u martu 1999, ali kada se sve završilo, došao je nadređeni i rekao mu da bi na tom mestu trebalo da bude neko u činu potpukovnika.

- Rekao sam 'ne, neću da idem, pa ja sad najbolje poznajem jedinicu, po zakonu imam pravo da ostanem - odgovorio je, ali nisu mu dozvolili.

Već početkom septembra morao je da preda dužnost.

"Sećam se padala je neka kiša, duva vetar... više sam plakao nego što sam osetio te kišne kapi na licu, kada sam predavao dužnost", kaže Dani, koji je ubrzo shvatio da je nepoželjan u vojsci, jer su ga prebacivali na neke beznačajne poslove. 

Kako je moguće da već 1999. godine niste postali heroj, istorijska ličnost, pita se Smajlović.

"Ja nisam bio miljenik u vojsci, jer sam stalno imao nešto da pitam, a što je bolje da sam ćutao", objašnjava Dani. 

Kad je doživeo predinfarktno stanje 2002. godine, lekarka na VMA je shvatila šta ga muči i tada mu je, kako kaže, "otvorila oči", rekavši mu:

- Vi ste naš zlatan čovek, nemojte da se sekirate. Vi ste završili jedan fantastičan deo vaše karijere i dobro je što ste živi. To je jedna zlatna knjiga, vi je sad zatvorite i stavite na najvišu policu vaše karijere, da vas čuva. I nađite način da što pre odete kući, jer nedostajete njima, svojoj porodici i njima se obratite, a ovi će naći drugog umesto vas, jedva čekaju da vas ne vide - seća se Dani reči koje su ga probudile i dodaje da je 2004. uspeo da ode u penziju.

"Ti si veliki, ali ovo će još otopliti tvoje srce"

Dobijao je razne ponude i nudili su mu veliki novac da pređe da radi za neke druge države, ali nije pristao. Između ostalog, "preko jednog Miše" dobio je poziv od Sadama Huseina, da pređe kod njih i da obučava tamošnje pilote.

Kaže da ga je to što je rodoljub i patriota, sprečilo da prihvati slične ponude.

- Ono što sam radio, što sam učio u ovoj zemlji, to je za ovaj narod, ne za neke druge. Kad sam kretao u vojsku rekao sam da ću da branim ovaj narod i da će mi to biti jedini zadatak. Rekao sam sebi da sreću ne donosi novac, već stanje svesti - ističe Dani.  

Seća se kako dugo nije želeo da se sretne sa pilotom aviona F-117 koga su oborili, jer je smatrao da je on, Dejl Zelko, agresor i neprijatelj. 

Na jednom prijemu upoznao je patrijarha Pavla i kaže da je taj susret bio neverovatno emotivan.

- Ne da mi da mu ljubim ruku, kaže 'hoću ja tebi da ljubim ruku, ti si naš heroj' - priseća se.

Patrijarh Pavle mu je dao neke knjige i rekao:

- Junače naš, dete moje, ovo je sve što mogu da ti dam, ti si već veliki, ali ovo će još otopliti tvoje srce.

Iz tih knjiga je naročito zapamtio jednu rečenicu:

- Praštanje govori o nama koji praštamo, a on je grešnik pa je grešnik. Ako shvati da je grešnik i primi oprost, onda će to i njega da oplemeni - navodi Dani i dodaje da se posle toga upoznao sa Zelkom. 

(RT Balkan)