TADIĆ SE OSMEHIVAO U RUMUNIJI DOK JE SRBIJA GORELA: Fotografija je dokaz - Lažna država proglasila nezavisnost, on morao na "hitan sastanak"

17. februara 2008. godine lažna država Kosovo proglasila je jednostranu nezavisnost. Narod u Srbiji bio je ljut, ozlojeđen, povređen. Ljudi su izašli na ulice prvo u Beogradu, a zatim i u drugim mestima, demonstracije su trajale danima. 

Baš za vreme tih demonstracija, 21. istog meseca, tadašnji aktuelni predsednik Tadić zaključio je da je najbolje da pobegne van granica naše zemlje i sačeka da se situacija smiri. Tog dana, tokom Tadićeve posete Bukureštu, zabeležena je i fotografija koja je postala simbol - srpske tuge, ali i bruke tadašnjeg predsednika.

Fotografija pokazuje bezbrižnog i čoveka sa osmehom u momentu najtežem za njegov narod. Taj osmeh sa ove fotografije, usnimljen u takvom momentu kada se Priština jednostano ocepila od Srbije i dan danas je uvreda i za Srbe i za Srbiju. 

Boris Tadić se tada pravdao da je morao da ode u Rumuniju, jer je imao "hitan sastanak", čime je posredno pokazao kakav je predsednik i koliko je sposoban za obavljane te teške funckije - pljašljiv - predsednik koji beži iz zemlje u momentu kada neko otima deo teritorije, i nesposoban - predsednik koji ništa nije učinio, već je sedeo i gledao kako Albanci proglašavaju nezavisnost naše teritorije. 

Danas pak, 15 godina nakon tog oseha, Tadić ubeđuje i sebe i narod da nije pobegao i ljuti se kada mu se spomene taj "hitan sastanak" u Rumuniji. Ipak, narod je sve to prepoznao, i što je još važnije, nije zaboravio. Njegovim rečima se više ne veruje, a njegova "popularnost" sada je manja od jedan posto.

Ipak, čovek koji se osmehuje na fotografiji dok se otima deo njegove države, a ulice u Beogradu i širom Srbije gore, danas ipak nalazi smelost da uči predsednika Srbije Aleksandra Vučića kako se bori za narod, državu i Kosovo i Metohiju!

On se usuđuje se da kritikuje nekog ko sav teret naše zemlje nosi na plećima, bije bitku i ispravlja greške drugih, jer taj neko svoj narod ne ostavlja na cedilu, već je na prvoj liniji fronta. Tadić od tada ništa nije naučio - umesto da ćuti, on danas kaže “lažu, nisam pobegao u Rumuniju” i time samo još jednom oživljava rane zemlje i naroda koje je u ključnom i najtežem momentu ostavio na cedilu.