TURIRANJE BULDOŽER DIPLOMATIJE: Kako su jezive pretnje Đinđiću zbog Kosova stigle i Vučiću

Naime, uveliko se deli snimak Tadićevog intervjua u kojem on otkriva kakvim je sve jezivim pritiscima zapadnih centara moći bio izložen Zoran Đinđić, a povodom namere pokojnog premijera da se što pre otvori pitanje statusa Kosova i Metohije.

- Nakon rata 1999. ušlo se u proceduru zapadnih zemalja za uspostavljanje nezavisnosti Kosova. Đinđić je u jednom trenutku, razumejući da će to polomiti državni sistem Srbije i samo društvo, izašao sa inicijativom koja se desila neposredno pred njegovo ubistvo, a kojom je tražio od zapadnih političara da se kosovsko pitanje revidira, da se ponovo vrati u međunarodnu javnost i da se uđe u pregovarački proces. Na tu svoju inicijativu dobio je ekstremno agresivan odgovor. Ja sam u tom trenutku, igrom slučaja, bio u Vašingtonu zbog Molitvenog doručka i pozvan sam u Stejt department nakon tog njegovog pisma. Imao sam ekstremno težak razgovor sa predstavnicima Stejt departmenta i dobio sam realno pretnje koje je trebalo da prenesem Đinđiću. To sam i učinio. On je bio veoma zabrinut zbog toga što sam mu rekao. Nakon nekoliko nedelja Đinđić je doživeo tragediju. Ne insinuiram da li je zapad uopšte povezan sa njom, ali je to na mene ostavilo izuzetan utisak.

Pod utiskom su očigledno bili i brojni „tviteraši” koji su počeli masovno da dele ovaj snimak bivšeg šefa države. Ovo nam daje šlagvort za još jedno podsećanje, kome su neposredni svedoci i „Večernje novosti”.

Naime, svega pet dana pred njegovo ubistvo, Đinđić nam je dao intervju koji se sa ove distance i imajući u vidu aktuelne ultimatume kojima je izložena Srbija i njen predsednik Aleksandar Vučić, može smatrati jednom vrstom oporuke, ali i opomene.

Razgovor je objavljen u našem broju od 7. marta 2003. pod naslovom „Srbija nije žeton za plaćanje dugova”. Rađen je neposredno posle Đinđićevih pisama koje je uputio liderima najjačih sila sveta u kojem je zatražio da se otvore pregovori o statusu naše južne pokrajine, da se traga za kompromisnim rešenjem i da se do kraja ispoštuje Rezolucija 1244. Njegov ključni motiv je bio „da upali svetlo” da nam „dole u mraku ne sazidaju državu”.

Evo nekoliko ključnih teza iz tog intervjua tadašnjeg predsednika vlade:

Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu, prava da nam kaže: „Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule”. Suočeni smo sa širokim isključivanjem čak i mogućnosti da Beograd ima bilo kakva prava.

Učinio sam sve što sam mogao da svojim poslednjim inicijativama pokrenemo kosmetsko pitanje paralelno sa pitanjem Iraka. Moja namera je da pokažemo svetu da nismo ničiji žeton u rezervi kojim bi neko namirivao neke svoje druge dugove.

Istina je, već sam, zbog Kosmeta, pokvario odnose sa dosta svojih kolega u međunarodnim organizacijama. Neki od njih su ovo za šta se zalažem shvatili kao guranje prsta u oko. Kosmet je, međutim, za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je, u stvari, status Srbije.

- Sve se pribojavam da će međunarodna zajednica da kaže: „Kosmetska divlja gradnja postala je toliko velika da ne možemo da je rešimo, hajde da je legalizujemo”. Nas više ne sme da zadovoljava da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra razjeda „osmi putnik”.

Đinđićeva ideja bila je da se u prvoj fazi u svetskom javnom mnjenju stvori raspoloženje da se pokrene tema KiM, a da u drugoj Beograd izađe sa nekim svojim predlozima kako da se reši taj višegodišnji rebus. Onda je usledilo njegovo gorko priznanje:

- Svet nije raspoložen za to. Mi ćemo, bez obzira na kritike i molbe, lične, koje sam dobio iz mnogih svetskih centara, da ne talasamo na tu temu, nastaviti tu priču.

A kritika na njegov kosmetski aktivizam bilo je na pretek. Javno mu se usprotivio, usred Beograda, mesec dana pred atentat, tadašnji Visoki predstavnik EU Havijer Solana. Tih dana je u londonskom „Tajmsu” objavljen uvodnik u kojem je naznačena „uznemirenost zapadnih diplomata nacionalno-državotvornom evolucijom kosmetske politike i ubeđenja Zorana Đinđića”. I konačno, svega sedmicu pred ubistvo ispred ulaza broj 5 zgrade Vlade, tadašnji šef kancelarije SAD u Prištini Rino Harniš ocenio je da su izjave premijera Srbije „izuzetno destabilizujuće” i da „nije vreme za otvaranje konačnog statusa Kosova”.

Đinđić je imao odgovor na to:

- Na Kosovu se vraćaju neki novi normalni svakodnevni odnosi, a iza paravana se stvara država. Podigao sam prašinu i paniku oko toga. U svetu ništa ne možete da uradite, ako ne proizvedete krizu. Ako nema krize, niko se vama ne bavi. Ja sam stvorio krizu, rekao sam: „Hoćemo da se taj status odmah zna”. Oni kažu: „Nije vreme”. Kako nije? Zašto ga onda rešavate svakodnevno ako nije vreme. Zašto onda dajete parlamentu Kosova da odlučuje o pitanjima ekonomskog sistema, što je u nadležnosti centralne države, zašto na Kosovski zaštitni korpus prenosite nadležnosti bezbednosti, zašto utvrđujete granične prelaze, a ne pitate Beograd. Pa, kao, „dobro to”. Nije dobro, to ne može da bude dobro.

Čitav ovaj koloplet još više dobija na težini ako se stavi u sadašnji kontekst. Podučava nas da su kaubojština i buldožer diplomatija zapada iz Đinđićeve epohe, kada je reč o kosovskom pitanju, svoj ogoljeni izraz dobile u ultimatumu koji je famozna „petorka” nedavno isporučila Vučiću. I opominje nas istovremeno da su šićardžijske želje pojedinih domaćih politikanata – da predsednik slomi vrat na Kosovu, iako veoma podle, benignije od onoga šta su u stanju da naprave moćne mecene lažne države.