FELJTON - OKRIVLJENI SE DOBRO DRŽALI PRED SUDOM: Proces se odvijao sa mračnom pozadinom prvih velikih bitaka Velikog rata

Stariji, to je zanimljivo, bilo građani, kao Miško Jovanović i moj brat Veljko, ili seljaci, kao Kerović i Jakov Milović, nisu se od takvih naših stavova ni pokušali da odvoje. Nasuprot, svim svojim držanjem oni su pokazivali da su naše opšte-jugoslovenske koncepcije i njima bliske. Ponekad je sud pokušavao da neke okrivljene navede na izjašnjavanje usko-srpskog shvatanja, ali imao je malo uspeha.

Mene su po tom pitanju , pre svega docnije interesovali seljaci. Na primer, Mitar Kerović i njegovi sinovi. Nisu to bili neki seljaci nemirne, buntovne prirode, svađalice i hajduci. Naprotiv, bio je to miran, domaćinski svet iz sela Tobuta u blizini Lopara. Njihovo imanje je bilo na ograncima planine Majevice; pretežno su se bavili voćarstvom. Imali su šljivik od 3.000 šljiva, proizvodili čuvenu majevičku suvu šljivu i rakiju. Zadruga je bila velika, dobro uređena i patrijarhalna. Mitar i njegovi sinovi radili su na svom imanju i nisu se bavili politikom. Ali, bili su Srbi seljaci, odgojeni u tom duhu iako nepismeni ili polupismeni. Smatrali su za svoju dužnost da pomažu svaku delatnost koja vodi rušenju strane vlasti i ujedinjenju sa Srbijom. Smatrali su kao sasvim razumljivo da pristanu na poziv moga brata da rade za Narodnu odbranu i neku vojno-obaveštajnu službu za Srbiju. Isto tako im je bilo sasvim razumljivo da prime u svoju kuću Gavrila Principa i Trifka Grabeža, kad ih je tamo doveo moj brat Veljko.

Pogostili su ih i kolima zajedno sa oružjem prevezli do Tuzle. Nisu oni bili nikakvi revolucionari; bili su to obični mirni seljaci, koji su mislili da je red da i oni učestvuju sa svojim učiteljem i đacima što ih je doveo, protiv austriskog prestolonaslednika. Da je taj čovek bio naslednik prestola države, što je vladala u Bosni i Hercegovini, za njih nije imalo nikakvog značaja. Oni tu državu, što je došla u njihovu zemlju kao gospodar, uvek su osećali kao sebi tuđu i neprijateljsku. Zato su pristali na saradnju i sa nama kad smo se spremali da ubijemo naslednika prestola te države.

SLIČNO, samo još otvorenije držao se Jakov Milović. Njegovo je selo pored same Drine. Zato se ranije, pre 1908, bavio i krijumčarenjem, naročito stoke iz Srbije u Bosnu. Stoka je u Srbiji bila mnogo jevtinija nego u Bosni, pa se isplatilo njeno krijumčarenje. Zavrbovan za Narodnu odbranu od strane Bože Milanovića, trgovca iz Šapca – Milović je bio jedan od najsigurnijih kanala za prebacivanje preko Drine. Tako je i pozvan da prevede Principa i drugove sa oružjem. On je to uradio i ne pitajući Narodnu odbranu i Božu Milanovića. Kad je izvršen atentat, Milović je prebegao u Srbiju i prijavio se Boži u Šapcu. Ovaj ga je, tako mi je Jakov u nekoliko navrata pričao, izgrdio, što se upetljao u takve poslove i podviknuo mu: „Vraćaj se natrag u Bosnu, pa neka te brani onaj, ko te na to nagovorio”. Milović se vratio natrag. Ubrzo se saznalo za njegovu ulogu i prenošenje oružja iz Srbije u Bosnu. Žandarmeriske patrole opkolile su njegovu kuću.

Kad je pokušao da utekne, uhvaćen [je] i tako zverski premlaćen kundacima od žandarma, da je od tih uboja i umro 1916. u Vojnom zatvoru Melersdorf kod Beča.

Na saslušanju seljaci su se držali mirno, seljački pribrano i dostojanstveno. Njih niko od suda nije ni pitao zašto su se upustili u zaveru, a oni nisu ni govorili o tom. Sve se vrtelo oko njihove krivice. Oni je nisu poricali. Primili su na sebe odgovornost i ne pokušavajući da se izvuku, ili izgovore da nisu znali šta su radili i da ih je moj brat Veljko uvukao u zaveru, a da nisu znali šta rade. Oni su se na suđenju ponašali, kako se već ponašaju dobri domaćini seljaci, kad moraju da idu pred sud. Govorili su i priznavali, što su morali, nikog ne optužujući, sebe ne braneći. Tako [su] se držali Kerovići i Jakov Milović. Ni za vreme suđenja ni posle kad smo bili u vojnom zatvoru u Melersdorfu nisam ne samo čuo, nego ni osetio kajanje, što su bili u zaveri, pa ni senke prigovora mome bratu Veljku, što ih je u to uvukao. Kad su Jakovu Miloviću i Neđi Keroviću pročitali smrtnu kaznu, Neđa, koji je bio mirniji i mekši pustio je neku suzu.

Jakov Milović mu je prišao i sevajući svojim malim ali živim zelenim očima doviknuo: „Šta plačeš, rat je”. Okrenuo se meni pa dodao: „Da ne poginem ovde, u zatvoru, poginuo bih na polju vodeći komitsku četu po planini”. A taj čovek, kad je uhapšen – ostavio je za sobom petoro male dece na granici, bez majke, pošto mu je žena umrla.

OPŠTI utisak je bio da su se okrivljeni dobro držali pred sudom. Niko nikoga nije optuživao zbog uvlačenja u zaveru, niko se nije kajao. Mlađi učesnici procesa bili su po mom naknadnom viđenju malo suviše nasrtljivi. U te sam i ja spadao. Neke moje izjave su bile isuviše demonstrativne. Ali, bili smo mladi, sa svim se mirili, pa smo smatrali da smo imali i pravo da se tako ponašamo. Mi neposredni učesnici u atentatu nismo odbijali da smo krivi, što smo ubili ili hteli ubiti prestolonaslednika Austro-Ugarske. Nismo upućivali prigovor na određivanje kazne od strane suda. Ja sam dobio, kažu, tri godine više, mesto 13, 16 godina zatvora, zbog drskog ponašanja na raspravi.

Ceo proces se odvijao sa mračnom pozadinom prvih velikih bitaka Prvog svetskog rata na evropskim bojnim poljima, posebice bojeva u istočnoj Bosni. Držanje procesa u sred vojnog logora, punog do zuba naoružane vojske, koja se stalno slivala i odlivala davalo je već tada moćnu istorisku pozadinu suđenju u Sarajevu. Svi smo to osećali i sudije i optuženi i publika, koja je dobila pravo da prisustvuje ovom suđenju, to tim više, što je to suđenje moralo da dade opravdanje vladi Austro-Ugarske u Beču za objavu rata Srbiji, što je bio znak za početak Prvog svetskog rata uopšte. Osećalo se to ne samo u optužnici protiv nas, nego i u celoj dokumentaciji, što je bila prikupljena i iznesena, da se dokaže dublja politička pozadina atentatu, posebice odgovornost službenih organa Srbije. Ove tendencije u suđenju bili smo svesni još prvog dana našeg zatvaranja i posle prvog saslušanja. Prema tome smo prilagođavali svoje držanje kako u odbrani, tako iznoseći razloge, zašto smo se odlučili na atentat upravo protiv naslednika prestola.

JOVANOVA SUDBINA

SIN Mitra Kerovića Jovan, bio je sa nama na suđenju 1914. Pošto nije neposredno učestvovao u atentatu, a po zakonu nije morao da oda oca i brata Neđu, nije bio ni osuđen. Posle završetka procesa u Sarajevu, njega su preveli u drugi zatvor. Tamo je ostao do proleća 1916. Pošto je bio vojni obveznik, pušten je iz zatvora negde u maju 1916. i poslat na front protiv Rusa. U junu 1916. Jovan je prebegao Rusima, stupio u jugoslovensku dobrovoljačku diviziju i poginuo u septembru te godine u Dobrudži – boreći se protiv Bugara. Tako je Jovo Kerović stigao od sarajevskog procesa 1914. do dobrovoljaca u Dobrudži 1916, gde je i poginuo. Kod kuće je ostavio ženu i troje dece.

SUTRA: ATENTAT PRIPREMAN BEZ ZNANjA SRPSKE VLADE