OVK LAŽE MISIJU OEBSA DA NEMA SRBA U ZATVORIMA

Takođe, sporazum je predviđao stvaranje lokalne policije i povlačenje dela pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i Vojske Jugoslavije iz pokrajine. Sporazum je predviđao i druga rešenja radi zaustavljanja oružanog sukoba u pokrajini. Misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i Severnoatlantskog pakta (NATO) dobile su zadatak da sprovedu nadzor nad situacijom na Kosovu i Metohiji. Tako je 15. oktobra 1998. godine potpisan sporazum između SRJ i NATO, a sutradan sporazum između OEBS i SRJ. Potom je na Kosovo i Metohiju upućeno 2.000 posmatrača OEBS, a misija je imala zvaničan naziv Kosovska verifikaciona misija.

Misija OEBS registrovala je brojne zločine koji su izvršeni na Kosovu i Metohiji tokom 1998. i 1999. godine i to pretočila u dva svoja izveštaja pod naslovom „Kosovo: kako viđeno, tako rečeno”. Prvi izveštaj obuhvata period od oktobra 1998. godine, pa do juna 1999. godine, a drugi pokriva period od juna do oktobra 1999. godine. Izveštaje su preveli Pavle Rak i Duška Anastasijević, a objavio ih Fond za humanitarno pravo. U prvom izveštaju nalazi se podatak o poseti misije OEBS zatvoreničkom objektu OVK u Lapaštici. Iako šturi, ti podaci su napisani na osnovu Zapisnika misije OEBS o poseti zatvoru u Lapaštici i sastancima članova OEBS sa pripadnicima OVK. Zapisnik je dostupan javnosti na sajtu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu.  

Rustem Mustafa, poznatiji pod nadimkom Remi, bio je komandant Operativne zone Lab. Rođen je 27. 2. 1971. godine u selu Prepolac kod Podujeva. Posle rata je bio poslanik i potpredsednik partije Hašima Tačija. Predstavnici OEBS su tokom sastanka sa njim zatražili pristup svim zatvorima koje je držala OVK, kao i pristup svim pritvorenicima. Mustafa je taj zahtev odbio, kako je naveo, „iz bezbednosnih razloga”. Naime, njegovo obrazloženje je bilo da se pritvorenici OVK drže po kućama i stalno se premeštaju u zavisnosti od borbenih dejstava i drugih razloga. Međutim, odobrio je članovima OEBS pristup odabranim pritvorenicima. Tada ih je informisao da će imati pristup kod ukupno 8 pritvorenika. Svi su bili albanske nacionalnosti i bili su optuženi za pljačkanje i „saradnju sa neprijateljem”. Članovima OEBS je rečeno da će biti odvedeni u drugi objekat gde će moći da se pojedinačno sastanu sa svakim pritvorenikom. Obavešteni su i da među pritvorenicima OVK nema lica srpske nacionalnosti. Mustafa ih je obavestio i da je oko 10 lica bilo u nekoj vrsti kućnog pritvora. Pravdao se da nije dobro informisan o pravnoj proceduri hapšenja i zatvaranja pritvorenika i za informacije o tome uputio ih je na Latifa Gašija, šefa vojne policije OVK. Obavestio ih je i da je prema „krivičnom ratnom zakonu OVK” zlostavljanje pritvorenika bilo zabranjeno i da se za zlostavljanje pritvorenika odgovaralo disciplinski.

POSLE sastanka sa Mustafom, predstavnici OEBS su odvedeni u kancelariju Latifa Gašija. On ih je informisao da je svaka OVK brigada imala u svom sastavu šefa vojne policije. Svaki šef je bio ovlašćen da podiže optužnice prema pravilima „Vojnog suda” OVK. Prema njegovim rečima, kada je neko optužen, on se pritvarao na 2-3 meseca pre nego što bi bio izveden pred sud. Sud je bio sastavljen od veća sudija, istražnog sudije i porote. Svi su bili advokati ili oficiri. Činjenicu da su civili izvođeni pred vojni sud pravdao je odsustvom političkih i pravnih institucija na Kosovu i Metohiji. Ovaj argument nije pravno prihvatljiv, jer su pravosudni organi SRJ bili zakonom ustanovljeni i međunarodno priznati.
Opštu proceduru za pritvaranje opisao je na ovaj način: prvo policija OVK dolazi do saznanja da je neki zločin izvršen, uključujući optužbe za „kolaboraciju”. Potom se osumnjičenom koga „traži” OVK uručivao „poziv”. Osumnjičeni ili sam dolazi u „policiju” OVK ili ga „policija” privodi. Potom bi „zatvorski komandant” ili „istražni sudija” obavili razgovor sa osumnjičenim. Nakon toga bi osumnjičenom licu bio određen pritvor. Pri tom, pritvorenik nije imao mogućnost da sam izabere advokata.
Nakon toga, Gaši je predstavnicima OEBS pokazao nekoliko dosijea pritvorenika. Kartoteka pritvorenika sastojala se od poziva osumnjičenom, otisaka prstiju, izjave svedoka koji ga optužuje, izjave pritvorenog, kao i beležaka „zatvorskih i sudskih službenika”. Izjavio je da su slične kartoteke postojale za sve pritvorenike u zatvorima OVK.

PREDSTAVNICI OEBS su zatražili od Gašija da nadgledaju suđenja, ali njihov zahtev nije prihvaćen. Kako su obavešteni, u tom trenutku, zbog bezbednosne situacije, suđenja nisu održavana. Istovremeno, predstavnici OEBS obavešteni su da je OVK imala tri zatvorska objekta u okviru zone Lapaštica. Svi su bili po kućama i na tajnim lokacijama. Uslovi u zatvorskim objektima kako ih je opisano Gaši su „isti kao i za vojnike odnosno hrana je ista i isti uslovi života”. Obavestio ih je da su pritvorenici dobijali tri obroka dnevno, ćebad i krevete, da su imali pristup toaletu i tuševima. Prema njegovim rečima, sobu su delila 2-3 pritvorenika i njima je bio dozvoljen izlazak napolje kako bi prikupili i isekli drva, radi šetnje i radi pranja. Sa druge strane, obavestio ih je da su neki pritvorenici držani u samicama, obično oni koji su se sumnjičili za ozbiljne zločine „kolaboracije”. Prema njegovim tvrdnjama, niko od pritvorenika nije bio likvidiran i svi pritvorenici su se nalazili u predistražnoj fazi postupka. Gaši je priznao predstavnicima OEBS da je OVK imala zatvore za ljude koje OVK treba da „testira“, ali nije objavio njihov broj niti broj pritvorenika u njima. Testirani su ljudi koji su bili sumnjivi, a želeli su da se priključe OVK.

Kada su u pitanju lica srpske nacionalnosti, Gaši je izjavio da je 10-15 lica srpske nacionalnosti „prošlo” kroz zatvoreničke centre OVK i da su svi bili oslobođeni. Jedno lice srpske nacionalnosti oslobođeno je 2-3 meseca ranije posredstvom posmatračke diplomatske misije SAD na Kosovu i Metohiji. Nakon razgovora sa Gašijem, predstavnici OEBS imali su privatni razgovor sa zatočenicima. O detaljima tih razgovora nema podataka. Gaši nije dozvolio da pritvorenici napišu pisma, a koja bi OEBS dostavio njihovim porodicama.