ISTORIJA VELIKE MRŽNJE MALIH RAZLIKA: Antisrpska koalicija kao politička osnova druge Jugoslavije

Jer, pola veka smo se uljuljkivali u priču o bratstvu i jedinstvu, o najravnopravnijoj ravnopravnosti svih naših naroda i narodnosti i o najbolje rešenom nacionalnom pitanju, kao uostalom i svih drugih pitanja i problema - kad ono, na kraju, takoreći iznenada, opet rat, krv i mržnja. I to ne neka apstraktna, haotična i neidentifikovana, mržnja svih protiv svih, nego usredsređena i usmerena, konkretna i sinhronizovana, tempirana i dirigovana. Uperena u jednu metu i jedan cilj.

Na udaru te mržnje našli su se ljudi koji su nosili štafetu i pionirske marame, letovali na "našem moru" i išli u karavane prijateljstva, voleli omladinske radne akcije i bili udarnici, pevali iz sveg grla Titu i Jugoslaviji. Bila je to njihova javna i vidljiva strana priče, dok se iza tv ekrana i novinskih naslova odvijala neka druga stvarnost i neka druga istorija. Po svemu sudeći, naročito po posledicama koje smo osetili na koži, a mnogi i platili glavom - važnija, odnosno prava strana istorije. Najpre su neki smeliji političari tu važniju, pozadinsku stranu posleratne istorije označili početkom osamdesetih godina kao "neprincipijelna koalicija", da bi se vrlo brzo to dešifrovalao kao antisrpska koalicija. I onda je krenula lavina mržnje.

Kad je pak reč o istoriji mržnje, nije baš ni da su se ti "članovi" antisrpske koalicije nešto mnogo voleli međusobno, a da su samo mrzeli Srbe. Kao što ne znači da se narodi Zapada vole među sobom, a samo mrze Ruse (i Srbe, naravno). Mrze se na britanskim ostrvima više nego igde drugde, kao što je poznata i "ljubav" Engleza i Nemaca, pa Poljaka i Nemaca, Valonaca i Flamanaca, i koga sve ne. Tamo, u Evropi, zapravo i nema ko s kim nije ratovao, ali ih je ujedinila imperijalna direktiva iz Vašingtona da je sada "na dnevnom redu" jedino mržnja prema Rusima.

Tako je bilo i ovde: Slovenci i Hrvati ni do danas nisu rešili teritorijalne sporove; Albanci Makedoncima polako ali sigurno otimaju teritoriju i državu; Muslimani i Hrvati su ratovali devedesetih godina dok ih Amerikanci nisu strpali u isti bosanski entitet, a vidi se koliko se i sad vole - ali ih je, svemu tome uprkos, povezalo učešće u antisrpskoj koaliciji i mržnja prema najmnogoljudnijem i najrasprostranjenijem narodu bivše zajedničke države, Jugoslavije. To je bila neka vrsta skrivene ali stvarne političke osnove postojanja te države u drugoj polovini dvadesetog veka, a ne ni samoupravljanje, ni bratstvo i jedinstvo, ni bilo koja druga floskula kojom je, u suštini, samo maskirano ono što Bora Jović zove - velika prevara.

Istorijski temelji te "velike prevare", ili buduće antisrpske koalicije, ili, da upotrebimo još jedan sinonim - velike mržnje malih razlika, postavljeni su na sutrašnji dan 1943. godine, koji smo skoro 50 godina slavili kao najveći državni praznik. Sudbonosne odluke o ustrojstvu nove Jugoslavije donošene su bez ikakve rasprave, čak i bez glasanja, nego aklamacijom ili aplauzom prisutnih. Štaviše, sve je već bilo odlučeno pre samog zasedanja AVNOJ-a, i to u pozivima za sednicu. Time je i tako opredeljeno koje će republike, buduće države, sačinjavati Jugoslaviju i ko sve dobija status naroda, odnosno nacija, i to bez ikakvih stručnih argumenata, istraživanja i rasprava, bez referenduma i bilo kakvog mehanizma demokratskog izjašnjavanja i odlučivanja. Falsifikovan je broj prisutnih, neke delegacije koje nisu stigle proglašene su za prisutne i šta sve ne. Ono, naime, što je bilo jedino moguće razrešiti u mirnodopskim uslovima, dakle posle rata i oslobođenja, zbrzano je i velikim delom lažirano, da bi odmah potom bilo dogmatizirano kao neka vrsta Svetog pisma.

ŠTA POVEZUJE ĐUKANOVIĆA, ČANKA I ZELENSKOG

SRPSKI NAROD je bez ikakvog pitanja i pristanka podeljen u više republika, kasnije i pokrajina, bez prava na bilo kakvo nacionalno, političko, kulturno, čak ni jezičko jedinstvo, uz to još i okrivljen kao hegemonistički, ugnjetački i šovinistički, kao bauk i glavna opasnost po novu "zajednicu ravnopravnih naroda i narodnosti". Zaboravljena je i poništena njegova uloga u oslobađanju drugih naroda u Prvom svetskom ratu, a ignorisan je čak i genocid koji se odigravao u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, u vreme i na prostoru na kojem je i zasedao AVNOJ.

Sve je u tim odlukama moglo da se krivotvori i falsifikuje, da se okrene naglavačke i proglasi za neprikosnovenu istinu, osim identiteta. Tu nastaje nerešiv problem i nepojamni izvor mržnje. Identitet se, naime, ne proizvodi odlukama i partijskim proglasima. Nacije i njihovi identiteti nastaju kao rezultat dugotrajnih idtorijskih procesa, a ne direktivama i aklamacijama. A upravo manjak identiteta i različitosti proizvodi višak mržnje i frustracije. Frojd je to označio kao narcizam malih razlika, ili, u slobodnoj interpretaciji - velika mržnja malih razlika.

Samo jedan primer, ilustracije radi: U Crnoj Gori se ovih dana i meseci lome koplja oko popisa. I kad se nekako došlo do odluke, motenegrinska opcija oličena u partiji Mila Đukanovića usprotivila se da se, kao što je inače uobičajeno, postavljaju pitanja o nacionalnosti, veri i jeziku. Uprkos ogromnom i brutalnom inženjeringu, naročito poslednjih godina, svesni su da nisu odmakli na identitetskom planu, pa bi zato da izbegnu suočavanje sa istinom. Zato se Đukanović miri sa činjenicom da je njegov domet samo da bude gospodar ili inženjer mržnje, i ništa više.

INŽENjERING MRŽNjE podgrevan je i raspirivan u Titovoj Jugoslaviji ne samo prema Srbima nego i unutar srpske nacije. Primer Vojvodine je više nego ilustrativan: Nastojalo se, uzalud naravno, da se počne govoriti o vojvođanskom narodu, u prikrivenom značenju - nacija. Od svega je ostalo samo sećanje na mržnju koja nije otišla dalje od novosadske političke elite, čiji je rudimentarni ostatak Nenad Čanak. Njegova stranka i opcija, međutim, nikada nije odmakla od jedan do dva procenta na svim dosadašnjim izborima.

Ali, da se s tim inženjeringom mržnje ipak nije igrati, niti ga potcenjivati, prilično zlokobno govori primer Ukrajinaca, kod kojih je opčinjenost Zapadom, kao neka vrsta sveslovenske zablude i kompleksa inferiornosti, skopčana još i sa očiglednim manjkom identiteta i viškom rusofobije. Dostojevski je govorio svojevremeno - što im se mi budemo više podastirali, to će nas oni više prezirati. Ukrajinska politička elita, Zelenski naročito, sada živi u uverenju da je ljubav Zapada prema Ukrajini neizmerna i reklo bi se da stvarno ne vidi ono što već i vrapci cvrkuću - da Zapad ratuje protiv Rusa do poslednjeg Ukrajinca. A šta će biti od Ukrajine kad se Zapad zasiti tog rata i kad shvati da Ukrajina ne može da pobedi Rusiju, kad digne sidro, kao toliko puta do sada, uz uobičajeno - žao nam je, igra je završena? Svi su izgledi da tada ni sam Bog neće moći da im pomogne.