BESPOŠTEDNA BORBA ZA VLAST: Svedočenje Radoja Jankovića o porođajnim mukama dve ruske revolucije

Srpski oficir Radoje Janković, blizak organizaciji "Ujedinjenje ili smrt", nosilac niza značajnih nacionalnih zadataka balkanskih i Prvog svetskog rata, bio je poslat u Rusiju (1916), da uruči odličja koje je caru Nikolaju poslao prestolonaslednik Aleksandar, i da učestvuje u propagandi za srpsku stvar. Uključiće se i u formiranje Srpske dobrovoljačke divizije u Odesi. Dok je boravio u Rusiji, vodio je dnevnik, dragoceni izvor informacija za razumevanje epohe.

Za Srbiju i Rusiju dnevnici su post skriptum prošlosti koja na početku novog milenijuma ne izgleda kao pre jednog veka; istorija doživljava reviziju i prevrednovanje, dok se o nekim procesima i ličnostima nauka i dalje ne slaže u oceni. Možda prilozi za istoriju Srbije i Rusije iz lične arhive Čačanina Radoja Jankovića doprinesu pojašnjenju smutnog vremena na početku 20. veka i sudu o pojedincima koji su buru izazvali.

Osnovu i potku autentičnih zapisa nastalih sa puta od Krfa do Rusije, i u Rusiji 1917. i 1918. godine, čine, dakle, sukobi velikih sila, boljševička socijalistička revolucija i Srbija koja "prosta i naivna zaboravlja stare rane i ide novima u susret zaboravljajući koju su joj nepravdu zadali bliži i dalji susedi".

DNEVNIK JE VERODOSTOJAN svedok porođajnih muke dve ruske revolucije i bespoštedne borba za vlast. Ovo štivo bremeni to istorijskim podacima i događajima koji su bitni za naučnike, a interesantno je i za običnog radoznalog čitaoca. Kako su Jankovićeva interesovanja bila raznovrsna, u dnevnicima je dosta priloga za sociologe, ekonomiste, geografe, etnologe, hroničare društvenih zbivanja, pa i poklonike književnosti. Sa istom pažnjom opisivao je cara Nikolaja Drugog, "čiji pogled nije određen, koji pokazuje neodlučnost čoveka koji zna da je gospodar, a oseća da mu to ne pripada. Gosta u gospodstvu" i neprosvećeni narod, običnog izvozčika i revolucionara, Krstovdanske litije, pozorišne predstave, cene, pad rublje, vreme...

Slobodno se krećući po ruskoj prestonici koja je ličila na logor prepun dezertera i sveta sakupljenog sa svih strana, Janković je čest gost Smoljnog instituta gde je bilo sedište boljševika. U Ministarstvu spoljnih poslova do ruke mu dolazi 1917. tajni Londonski sporazum iz avgusta 1915. godine u kome su članice Antante iscrtavale novu mapu Balkana po kojoj je Srbija, da bi dobila Bosnu i izlaz na more, morala da se odrekne Makedonije u korist Bugarske, a Banat preda Rumuniji. Tajne sporazume između carske Rusije i saveznika uoči Velikog rata, Trocki je 1917. štampao u partijskom glasilu "Izvestija", obračunavajući se i na ovaj način sa carizmom. Susret s carem Nikolajem Radoje Janković opisuje sa puno simpatija, gledajući u njemu čoveka prefinjene duše koji skoro da se snebiva što je na prestolu, a glas mu je kao "umočen u mleko". Car je rekao da će srpski orden ponosno nositi. Izgledalo je da će, sa carskom Rusijom na čelu, i Srbija biti veliki ratni pobednik.

HEROJ IMAGINARNE REFORME

KADA JE IZBILA revolucija koja je svrgla imperatora, Janković je i dalje bio u Rusiji. Ipak, vlada februarskih prevratnika srpske oficire uzima u zaštitu, kao saveznike. Iako je Radoje Janković u to vreme najviše uznemiren zbog suđenja Apisu i drugovima, pokušavajući da interveniše u njihovu korist, on ipak prati šta se zbiva u najvećoj zemlji na svetu, pa već jula 1917. beleži da uhapšenog cara Nikolaja odvode negde u unutrašnjost. Izvesno vreme sretao se sa vođom Februarske revolucije, Kerenskim, koga ovako opisuje: "Kerenski je koračao brzo, nosio je neku improvizovanu uniformu u znak glavnokomandujućeg vojskom. Palac desne ruke zadenut za bluzu, čizme žute, šapka nešto nesrazmerna koja ga je činila komičnim. Njegov glas je tenor, piskav, krešteći. Kad govori on kara, praska, preti. Crvenilo mu udari u ionako crveno lice, obliva ga znoj i bes. Govori krećući se. Iskoračujući napred, povlačeći se nazad i okrećući se oko sebe. Njegovo oko seva: žile su mu na vratu nabrekle, on šišti, sikće. Reklo bi se da će da zaplače. Kerenski glumi. Beseda je morala biti napisana i više puta pročitana. Njegov jezik ne zapinje. Njega služi reč i to reč smišljena i dobra. Njegove fraze su sočne i pune državničke sadržine. Kerenski se predstavlja kao glavnokomandujući, kao diktator i 'tavarišč'.

Ovaj čovek koji je imao najveću popularnost i svu vlast u Rusiji nije je nikad upotrebio. On nije osetio šta je boljševizam, on nije ni znao ni odmerio šta je u suštini ruska revolucija. On je jedva 25. oktobra 1917. tražio od Sovjeta republike dozvolu da pohapsi boljševike. Sutradan, boljševici su ga tresnuli o ledinu, pohapsili vladu, a njega naterali u bekstvo u Evropu." Nekoliko godina kasnije, u naknadnom zapisu, Janković Kerenskog naziva "najvećim i najfatalnijim fanfaronom kakvog je istorija zabeležila".

RADOJE JANKOVIĆ je sretao i Lenjina, koji je, po njemu, bio otrovan marksizmom, puki profesionalni prevratnik: "Vladimir Iljič Uljanov nije bio veliki čovek. On je bio samo revolucionar. Imao sam priliku da 1917. i 1918. godine slušam Lenjinove govore. Svi njegovi govori, sve njegovo obilato pisanje imali su karakter ne velike duhovne, već revolucionarne delatnosti. Brže no iko, smelije no iko, nekompromisnije no iko, Lenjin je težio primeni integralnog marksizma u ruskoj revoluciji. Lenjin je bio pasionirani, rođeni revolucionar, za njega je revolucija radi revolucije bila životna vizija. Njegovo socijalističko obrazovanje dalo je toj viziji praktične forme; njegov živahni, pronicljivi, na sve strane zračeći mozak, njegov neizmerni instinkt predviđanja, osiguranja, predupređivanja, stražarenja činio je od Lenjina, vođu revolucije u jednoj sredini gde, sem Trockog, nije bilo nijednog jako elastičnog uma, nijednog revolucionara i odlučnog hirurga. Ali Lenjin, najobjektivnije pročitavši i procenivši njegove studije i njegove govore, nije dao ni svoju socialnu revoluciju ni svoju socialnu teoriju. On je revoluciju interpretirao i knjigom i akcijom. A kad je bivao primoran da Marksovu ideologiju menja pod pritiskom praktičnih teškoća, onda Lenjin nije postupao kao pronalazač novih istina, već kao branilac revolucije. Lenjin je bio heroj jedne imaginarne reforme sprovođene u mukama i krvi jednog seljačkog naroda, da bi se konačno utvrdilo da su marksizam i komunizam smišljeni protivnici slobodnog duhovnog čoveka. Sovjetski komesari smatrali su Rusiju poslednjom brigom. Oni su videli svetsku revoluciju. Njima je svetlost dolazila jedino iz marksizma." Oni su smatrali da svetsku revoluciju drže u rukama. Godine koje su došle potvrdile su uvide Radoja Jankovića.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI