CILJ BOLJŠEVIKA DA RUSIJA NE OSTANE U ANTINEMAČKOM FRONTU: Svedočenje Stanislava Vinavera i Miloša Moskovljevića o prevratima 1917. godine

Iako je bio protiv boljševičkog terora, on nije voleo ni pokret belih, smatrajući ih reakcionarima koji bi da uspostave stari poredak. U knjizi "Ruske povorke" Vinaver je jasan: "Ja boljševike mrzim iz sve duše što su uveli monopol na slobodu, na ideale, na socijalizam, na bunt - i stvorili svoje krvavo i fantastično carstvo na najstrašnijoj, najužasnijoj laži: da je bunt, da je revolt, da je proleterska diktatura, da je baš socijalizam - ona karikatura, onaj njihov krvavi užas, koji danas istrebljuje stotine hiljada ljudi."

I dodavao je, iako je bio za demokratsku revoluciju iz februara 1917: "Sva je Sovjetska Rusija danas jedno užasno ostrvo Lenjina, Trockoga, Gorkoga, Petersa, Lacisa, Đeržinskoga. Pod njihovim strašnim testerama i noževima stvara se, nasilno, krvavo, divljački svirepo, neki nov, budući čovek. No, zverovi su počeli da se bune, i uskoro će možda fanatični i učeni vršilac krvavih opita da bude divljački premlaćen od strane sopstvenih zverova."

Koliko god se boljševici trudili da preporode Rusiju, ono što je krvlju počelo, ne može dobro okonačti: "Ja moram samo da naglasim, da svi ti napori, ma koliko bili veliki, i sjajni, i divni, ne mogu dati ni deseti deo onoga što bi pružao običan život, kada bi bio moguć u slobodnim uslovima, kada su ljudi siti, kada se može nabaviti, bez ikakvih napora, hartija i pisaljka, kada se mogu kupiti žice za violinu, kada se može lako i prosto doći do nota, knjiga i udžbenika. Svega toga kod boljševika nema."

KAO ISTINSKI srpski rodoljub, Vinaver će kasnije uočiti posledice revolucije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada tvrdi da su mnogi Hrvati postajali boljševici da bi mogli da mrze Srbe koje je Kominterna proglasila hegemonim narodom. U svom tekstu "Beograd i g. Krleža/Zagonetka g. Krleže" pisao je 1924. godine o maskiranoj srbofobiji autora "Povratka Filipa Latinovića". Naime, Krleža je, tih dana, lamentirajući nad tužnim sudbinama Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, i navodno grdeći srpsku buržoaziju, pisao o Beogradu punom potomaka "provalnika i konjokradica" koji su sada "ekselencije i diplomate", gradu koji je snašla "poplava smeća i hohštaplera". Vinaver je krležijansko prenemaganje rendgenski dijagnostifikovao: "Prilikom svoga boravka u Rusiji, u Ruskoj revoluciji, primetio sam vrlo čudnovatu činjenicu. Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su, usled pogrešnog vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam je bio samo i jedino mržnja na Srbe, koji, još veoma zagrejani nacionalizmom, ne imađahu vremena za svečovečansku evoluciju". Takav, frankovački "komunizam" Vinaver uočava i kod Krleže, koji ne dokazuje da je "cela buržoaska kultura ropska i gadna, već da je Srbija i Beograd, da su oni gadni". I dodaje Vinaver: "Sve ono zbog čega socialisti optužuju buržoaziju, buržoaski sistem, sve to g. Krleža ističe kao specialitet Beograda."

PUŠTANjE SAPUTNIKA REVOLUCIJE NIZ VODU

MLADI SRPSKI naučnik Miloš Moskovljević, kasnije aktivista pokreta levih zemljoradnika, takođe je prisustvovao revolucionarnim vrenjima u Rusiji. On je u to vreme vodio dnevnik, iz koga se jasno vidi kakav je haos vladao u negda moćnoj zemlji: "Broj novčanica prelazi 15 milijardi rubalja, više čak nego za vreme Francuske revolucije. Ako ovako ekonomsko rastrojstvo i nemoć potraje njena finansijska moć neće se moći dići ni posle rata, jer su fabrike uništene i prestale da rade, i neće moći podmirivati potrebe u industrijskim proizvodima, koji će se morati dovoziti, za što treba plaćati zlatom (sad je zlatna rezerva spala na 1.200.000.000 rubalja, a neće se imati šta izvoziti, jer je zemlja napuštena i zaparložena, te za dugo vremena jedva će moći sebe sama ishranjivati)."

Moskovljević je bio zapanjen diletantizmom februarskih revolucionara, koji su smatrali višepartijski sistem panacejom (lek za sve - op. V. D.) koja će rešiti sve društvene probleme. Pitao se kako se može, propagandom od dva-tri meseca, "toliko nastojavati na suverenitetu i volji naroda", "kako se može oslanjati na njegovo mišljenje" jer narod "neće da glasa, ne zna kako da glasa, niti poznaje partije i njihove programe". On je shvatio da će narod podleći dejstvu "rđavih, demagoških agitatora, koji ugađaju njegovim najnižim instinktima", pa će glasati "za ono što može doneti propast zemlji".

Partijska demokratija u zemlji u kojoj takvog sistema nije bilo značila je, po Moskovljeviću, "dati detetu oštar nož da se igra s njim". Partijski čelnici "ne mogu da se slože i nađu načina da izvuku zemlju na pravi put", nadajući se da će to da, pukim glasanjem, "učine tamne mase naroda". Posle svega, u haosu koji dolazi, uočio je Moskovljević, nastupiće diktatura. Štrajkovi su razdirali zemlju, i nikog nije bilo briga za opšti interes. Moskovljević beleži da je naročito bio štetan štrajk na železnici: "Egoistični klasni interesi odgurnuli su u stranu osnovne interese cele zemlje; železničari su kao drumski razbojnici, napali na celu zemlju, samo da je opljačkaju i sebe zadovolje, ne obzirući se na grozne prilike u kojima se ona nahodi, i noćas su otpočeli štrajk."

VIDEĆI DA BOLjŠEVICI sve čine da Rusiju liše slobode misli i odlučivanja, on je slutio kakve će to posledice imati. U doba dvovlašća Privremene vlada i petrogradskog Sovjeta, boljševička demagogija je u punom jeku, o čemu Moskovljević piše: "Trocki s jedne strane govori kako vlada pošto-poto gleda da odloži Ustavotvornu skupštinu, zato ide u Moskvu da ne bi bila pod uticajem sovjeta, a s druge strane opet govori kako se mora sazvati Kongres sovjeta da zameni Ustavotvornu skupštiny, koja se neće moći sazvati zbog vojno-političkih prilika". Po Moskovljeviću, glavni cilj boljševika je da Rusija ne ostane u antinemačkom frontu, pa zato "gledaju da što više ocrne vladu i onemoguće Skupštinu, da se dokopaju vlasti, i dočekaju svoga prijatelja Viljema" (nemačkog cara, nap. V. D.).

Iako je mislio da su Lenjin, Trocki i družina diletanti, Moskovljević je ipak video da su oni sposobni da izvedu prevrat. U dnevniku piše da su "pošto su pripremili teren u pukovima, u toku noći i danas postali gospodari situacije: zauzeli stanice (Finsku i Moskovsku), Narodnu banku, 'Telegraf', 'Telefon', Marijin dvorac, odakle su izbacili Predparlament". S tim u vezi, on je u dnevniku 25. oktobra zabeležio: "Pa ipak se desi ono o čemu se već toliko dana govori, čega su se svi plašili, ali nisu verovali da će da se ostvari - danas, na dan Kongresa sovjeta boljševiki su uzeli vlast u svoje ruke; sve skoro mirno, bez krvi, jer je nisu imali od koga uzeti, pošto vlasti skoro nije ni bilo./"/ Krstarica `Aurora` stoji u Nevi. Po ulicama mirno, nešto manje sveta; retko kad prođe vojnička patrola, bog bi je znao čija. Oko podne su bile izlepljene boljševičke plakate, gde javljaju da će uskoro vlast preći u njihove ruke, pozivaju građane da budu mirni, a oni obećavaju da će strogo održavati red i čuvati od nasilja i grabeži. Uopšte organizovali su se dobro i mnogo obećavaju: brz i koristan demokratski mir, seljacima zemlju, radnicima kontrolu nad industrijom. Glavni im je štab Smoljni, gde ima mnogo vojske i mitraljeza, a Zimnji dvor je vladin, ali pojedine trupe koje su bile verne vladi, čim su videli da boljševiki pridobijaju pretežnost, odmah su prešli njima. Takav je Rus - pokaži mu silu, pesnicu odmah je uz tebe!"

Između dva svetska rata, Moskovljević sarađuje sa Dragoljubom Jovanovićem i levim zemljoradnicima, a posle rata sa Titom i novom vlašću u Jugoslaviji, ali, kao i Dragoljub Jovanović, brzo biva odstranjen, jer su Broz i njegovi saradnici dosledni učenici Lenjina i družine, koji su koristili "saputnike" dok mogu, a onda ih puštali niz vodu. Povodom pedesetogodišnjice revolucije u Rusiji, Moskovljević je u svom dnevniku zapisao: "Kao prisutnik revolucije u Petrogradu nisam se mogao složiti s radom boljševika, kao što se nisam složio niti se slažem s radom njihovih učenika - naših komunista."

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI