ŠEMA ZA RUŠENJE ZAJEDNIČKE DRŽAVE: Saradnja KPJ i Kominterne sa Hrvatskom seljačkom strankom

Ranija Staljinova izjava da se HSS ne može smatrati buržoaskom s vremenom će postati temelj za građenje odnosa komunista sa ovom strankom.

Sa svoje strane, Maček je postigao jedinstvo hrvatskog nacionalnog fronta privlačeći uz HSS, u okviru Seljačko-demokratske koalicije (SDK), bivšu Hrvatsku zajednicu na čelu sa Trumbićem i frankovce sa Pavelićem. Prihvatao je i podršku klerikalnih krugova, dok mu je savezništvo sa Svetozarom Pribićevićem, na drugoj strani, poslužilo da razbije srpski nacionalni front. Zaokret u pravcu svojih radikalnih zahteva SDK je postavila već posle zločina Puniše Račića u Skupštini, ne samo prekidanjem svih veza sa Beogradom, već i sprovođenjem tzv. socijalnog bojkota, tj. zabranom održavanja bilo kakvih ličnih ili privrednih veza sa pristalicama vladinih stranaka, što je predstavljalo nelegalnu meru sprečavanja slobodnog kretanja ljudi i robe.

U vreme šestojanuarske diktature, u ilegalnosti kao i sve druge političke stranke, vođstvo SDK formuliše svoje nacionalne ciljeve još radikalnije. Za razliku od Radića, koji je svojevremeno pristajao i na federaciju, u okviru zajedničke države, za Mačeka je tada na prvom mestu bila slobodna i nezavisna Hrvatska, dok je zajednička država drugorazredno pitanje. U težnji za zastupanjem svih jugoslovenskih zemalja pod bivšom Austro-Ugarskom naziru se konture jednog velikog državnog programa. U rezoluciji SDK, tzv. zagrebačkim "punktacijama" (1932), traženo je vraćanje na 1918. godinu kao ishodnu tačku pregovora o državnom uređenju, kada su postojale posebne - Država Slovenaca, Hrvata i Srba, zatim Srbija i Crna Gora. Maček se kasnije branio pred sudom da vođstvo HSS nastoji da rešenje hrvatskog pitanja nađe u granicama Jugoslavije iz dva razloga: "prvo, što se granice ne bi mogle menjati bez rata, i drugo, bez obzira na to na kojoj bi osnovi bile rešene granice Hrvatske, u njenom okviru bi i dalje ostao znatan broj Srba, koje bi nacionalno osećanje i dalje vezivalo za Srbiju". Izgleda, međutim, da je prihvatanje jugoslovenskog okvira za Mačeka bio samo taktički potez da bi se dobilo u vremenu. U razgovoru sa engleskim političarima on je to izrazio na sledeći način: "Nema smisla ubiti jednog bogatog ujaka, od koga očekujete nasledstvo, kad znate, da, ako ga ostavite samom sebi, on mora skoro umreti prirodnom smrću. Jugoslavija je kao čovjek, koji boluje od neizlečive bolesti, koji će sigurno skoro umreti. Ta smrt oslobađa Hrvatsku."

Neke parole HSS, u kojima se postavljaju zahtevi za "odstranjenje" vlasti i uticaja "srbijanske hegemonije" iz Hrvatske, Slovenije, Vojvodine i Bosne i Hercegovine, zatim zahtevi za služenje vojske Hrvata u Hrvatskoj i samostalnim finansijama, gotovo su identične parolama komunista. Mačekova sintagma: "Hrvatska puška na hrvatsko rame, hrvatski džep na hrvatske hlače" - ušla je i u partijske izveštaje.
Kao i komunisti, i Maček sad govori o "srbijanskoj hegemoniji" ne dvoji vladajući režim od srpskog naroda, niti pravi neke razlike između predstavnika vlasti i srbijanske opozicije, Zbog toga je za ostvarenje svojih političkih zahteva više pokušavao da obezbedi podršku spolja nego da za to potraži saveznike u zemlji. Aktivnost svojih predstavnika na međunarodnom planu rasporedio je ovako: Pavelić je vodio politiku sa Italijanima, Košutić i Krnjević sa Englezima, Kežman je održavao vezu sa Francuzima. Podršku je dobijao uglavnom od Italije, i to novčana sredstva, a preko Pavelića, i direktno, i prvu količinu oružja. Ima podataka da je Maček pomogao i subverzivnu akciju Ante Pavelića neposredno pred izbijanje tzv. ličkog ustanka. Oslonac na Italiju donosio je, međutim, i nevolje, jer je italijanska podrška nezavisnoj Hrvatskoj u budućnosti morala biti kompenzirana ustupanjem Dalmacije, Ali, na takve "privremene" ustupke bio je spreman i Milan Gorkić, sekretar CK KPJ, kao na jedini način da se sruši režim "velikosrpske" hegemonije.

STVARANjE JEDINSTVENOG ANTISRPSKOG FRONTA: Partija i HSS formiraju vojne jedinice za otcepljenje

PRIBLIŽAVANjE KOMUNISTA Seljačko-demokratskoj koaliciji (SDK) u Hrvatskoj započelo je neposredno posle zločina u Skupštini, polovinom 1928. godine. Procenjivalo se, pritom, da je to "sitnoburžoaski blok", nasuprot vladajućem bloku, koji sve više dobija "fašistički" karakter. U očekivanju raspadanja SDK i oslobađanja seljaka od buržoaskog uticija, trenutno i komunisti i SDK "zajednički tuku" velikosrpski režim, ali raznim putevima; pošto SDK ističe nacionalno pitanje bez socijalne sadržine, potrebno je tražiti od nje da odgovori kako se odnosi prema agrarnom pitanju. Komunistički poslanici u skupštini Zagrebačke oblasti, Ivan Krndelj, Kamilo Horvatin i Ivo Baljkas, javno su odgovorili Poslovnom odboru SDK da prihvataju saradnju i jedinstveni front "u borbi protiv velikosrpskog režima" na jednoj platformi koju su oni u nekoliko tačaka izložili. U direktivama Biroa CK "prečanskim" pokrajinskim komitetima, osnovne parole bile su saziv Sabora (Konstituante predstavnika samostalne države Hrvatske), a takođe i potpuno nacionalno oslobođenje i otcepljenje svih "ugnjetenih nacija", što bi trebalo da znači istovremeno i oslobođenje "radnih masa srpske nacionalnosti". Za Srbiju su određeni bitno drukčiji zadaci: "u trenucima kada hrvatski narod u zajednici sa ostalim narodima vodi borbu za svoju samostalnost", potrebno je da se čuje reč i srbijanskih radnika i seljaka, na taj način što bi vodili dugotrajnu kampanju protiv srbijanske buržoazije (iznoseći podatke o njenoj, navodnoj, hegemoniji i pljački drugih naroda), dok bi kritika SDK trebalo da bude u drugom planu.

Koliko se u prvo vreme računalo na "revolucionarne" mogućnosti SDK pokazuje i podatak da je sekretar Biroa CK obavestio Kominternu o zahtevima Trumbića za podršku Sovjetskog Saveza, kako bi hrvatski narod izvojevao "potpuno odcepljenje od Srbije i stvaranje samostalne hrvatske države". Poklonjena je pažnja i navodnoj spremnosti SDK da povede i oružanu borbu, u kom cilju se u Hrvatskoj formiraju vojne jedinice i vrši nabavka oružja iz Nemačke za te jedinice. U istom izveštaju obaveštava se Moskva da i partija radi na formiranju vojnih jedinica, ali su za nabavku oružja potrebna sredstva. Drugi podaci takođe ukazuju da je u Zagrebu održano partijsko savetovanje sa kojeg je upućen memorandum SDK, u kojem se čak preporučivalo pristupanje "radničkog pokreta" akciji HSS.

KOMINTERNA JE BILA iznenađena političkim zaokretom u Jugoslaviji posle atentata u Skupštini i pokazuje veće interesovanje za SDK. U jesen 1928, povodom zbora u Sisku, u Jugoslaviju sz upućeni emisari Krestinterne (Seljačke internacionale). Ali, i njihovi izveštaji ukazuju da su na tom najmasovnijem zboru isticane uglavnom nacionalne parole, a ne socijalni i klasni zahtevi seljaka. Pozitivno je, međutim, ocenjena parola otcepljenja i stvaranje "nezavisne Hrvatske". Kritički tonovi prevladali su i u instrukcijama Kominterne CK KPJ za organizovanje Četvrtog partijskog kongresa upućenim krajem septembra 1928. godine.[...]

To opet nije značilo uskraćivanje podrške građanskim grupama i organizacijama koje imaju "nacionalno-revolucionarno" usmerenje pod pretpostavkom da će kad-tad, u samom procesu borbe, komunisti uspostaviti rukovodeći položaj u masama. U tom pogledu velike nade polagane su u stvaranje "grupa hrvatskih nacionalnih revolucionara", u koje je pored komunista trebalo uvrstiti i pristalice HSS i ustaša. Već od leta 1929. godine na tome poslu bio je angažovan Ljudevit Kežman, uticajan poslanik HSS, inače katolički sveštenik. U sporazumu sa Georgi Dimitrovim, koji je vodio kominternovski centar u Berlinu, sastao se sa Mačekom u Karlsbadu (Čehoslovačka), gde se ovaj tada nalazio na lečenju, s ciljem da ga nagovori na revolucionarnu orijentaciju i aktivniji otpor. Maček je, međutim, tada još bio neodlučan, uzdao se u pomoć zapadnih saveznika, Engleske i Francuske, a pri tome se služio, kao "eventualnom alternativom" nacionalfašizmom, tj. Italijom i Pavelićem..[...]

SKLAPANjE BORBENOG SPORAZUMA U ZAGREBU: Komunisti mašu crvenim barjacima i hrvatskim zastavama

POSLE MAČEKOVOG hapšenja komunisti su nastojali da stupe u vezu sa Josipom Predavcem, koji je privremeno preuzeo vođstvo HSS. Predavec je, međutim, bio tipičan predstavnik kapitala koji se bezobzirno bogatio na narodnoj muci: zbog nekih finansijskih malverzacija dospeo je u zatvor, a zatim, kad je pušten na slobodu, ubio ga je jedan upropašćeni seljak. Komunistima to opet ništa nije smetalo da još u zatvoru uspostave vezu s Predavcem: nalazio se uvek i u njihovom društvu i navodno prihvatao zajedničku borbu. Po izlasku iz zatvora počeo se kolebati, ali su ga komunisti ipak proglasili "saveznikom", i posle smrti od njega napravili nacionalnog heroja, koga HSS treba da sledi, tvrdeći, čak, da iza njegovog ubistva stoji "velikosrpska klika".

Do ostvarenja saradnje između komunista i HSS doći će na parlamentarnim izborima u maju 1935. Tome je prethodilo novo otvaranje komunista prema Mačeku, koji je amnestiran i pušten iz zatvora krajem 1934. U partijskim direktivama za to otvaranje se tvrdilo da ne predstavlja nikakvu novu politiku, da je ono zasnovano na Staljinovim stavovima o nacionalnom pitanju, zapravo na njegovoj diskusiji sa Simom Markovićem, u kojoj je on izrekao sud da se HSS ne može smatrati običnom buržoaskom strankom. Već početkom januara 1935, CK KPJ je doneo odluku da odobri predlog svog Pokrajinskog komiteta u Zagrebu za sklapanje "borbenog sporazuma" sa vođstvom HSS. Izgrađena je u tome smislu i zajednička platforma u kojoj su najvažniji borba za samoopredeljenje Hrvatske i "protjerivanje velikosrpskih okupatora iz hrvatskih zemalja". Ostajući čvrsto na svome nacionalnom programu, komunisti su bili spremni da privremeno odustanu od krajnjih ciljeva svoje borbe - stvaranja radničko-seljačke vlasti.

U RAZGOVORIMA, koje je vodio sa zvaničnim predstavnikom partije 20. februara 1935. Maček nije više odbijao saradnju. Naprotiv, komunističkog predstavnika je primio veoma srdačno i izjavio da se seljačka ideologija ne slaže sa komunističkom, ali da je on "spreman ići sa svakim ko je za rušenje današnjeg stanja". U pogledu izborne saradnje spreman je da prihvati dva-tri komunistička kandidata, i to tamo gde nema svojih, iako je partijsko rukovodstvo u Beču, nezadovoljno ovim ustupcima, planiralo samostalni izlazak na izbore, Pokrajinski komitet za Hrvatsku već je sklopio sporazum sa HSS "bez znanja CK i suprotan direktivama CK". Učinio je i korak dalje predlogom rukovodstvu HSS da nakon izbora organizuju zajedničke manifestacije i generalni štrajk. I kada je Maček to odbio, Pokrajinski komitet je pozvao svoje pristalice da glasaju za Mačeka i tako demonstriraju zajednički front protiv "glavnog neprijatelja - velikosrpske fašističke diktature". Partijsko rukovodstvo u Beču imalo je dosta kritičke primedbe na račun Pokrajinskog Komiteta u Zagrebu, ocenjujući neuspeo poziv na generalni štrajk kao "očajnički gest" ali je samo nekoliko meseci kasnije, u avgustu 1935, na Sedmom kongresu Kominterne, na kojem je ozvaničen novi kurs "narodnog fronta", upravo Gorkić ponajviše govorio o saradnji komunista i HSS, hvaleći se kako u zajedničkim akcijama komunisti ističu crvene barjake i nacionalne hrvatske zastave.

KATOLIČKA CRKVA VELIKA SILA: Vlatko Maček ulazi u sporazume sa srpskom opozicijom

NOVE RAZGOVORE sa Mačekom vodio je tada član CK Ivan Krndelj, koji je zatim ugovorio i Mačekov susret sa sekretarom CK Milanom Gorkićem. Krndelj je Mačeku preneo stav svoje partije - da će ona pomagati politiku "narodnog fronta", da će podržati dolazak na vlast njegove vlade i sve njene mere koje bi bile u interesu tog "narodnog fronta". U tom pogledu, dotakao se i uticaja klerikalaca i Pavelića na politiku HSS. Predložio je Mačeku da sam ode u SSSR, ili da tamo pošalje delegaciju, kako bi dobio pravu sliku o stanju u SSSR i proučio stanje seljaka.

Maček je Krndelju izjavio da je spreman da zajedno sa komunistima sarađuje u zajedničkoj borbi proti diktature i za oslobođenje hrvatskog naroda. Pri tome je, kao pravdajući se, naglasio da bi "sada" bilo pogrešno tražiti da se Hrvatska otcepi od Jugoslavije, jer bi potpala pod uticaj talijanskog i nemačkog fašizma. Što se tiče odnosa prema klerikalizmu, on je duboko religiozan čovek, ali neće dozvoliti da klerikalci uzmu političko vođstvo u ruke. Upozorio je, međutim, da "Katolička crkva predstavlja veliku silu sa kojom treba računati i da to treba iskoristiti u cilju interesa hrvatskog naroda".

U pogledu "narodnog fronta", Maček je odgovorio da se slaže da takav front treba da postoji, ali da neće da ima ništa zajedničko sa socijaldemokratima, koji su i po njemu "agenti velikosrpski". Što se tiče slanja delegacije HSS u SSSR, Maček je izrazio žaljenje što on ne može lično poći, ali će odmah odrediti sastav delegacije tako da će u njoj biti zastupljena sva tri pravca - komunistički, frankovački i klerikalni - koja će poći u SSSR, proučiti prilike i referisati vođstvu.

Novi razgovor sa Mačekom, zakazan za kraj septembra, nije održan zbog Gorkićevog odsustva, ali je ovaj izrazio uputstva sa najnovijim tačkama budućih razgovora, koje je Politbiro CK odobrio. Ona su se ticala uglavnom ovih pitanja: 1. stvaranje narodnog fronta i zajedničko istupanje na zborovima; 2. intervencija Mačeka za amnestiju komunista, 3. odnos Hrvatskog radničkog saveza (koji stoji pod uticajem HSS) prema klasnim sindikalnim organizacijama; 4. pitanje slanja delegacije HSS u Moskvu. U realizaciji tih pitanja tekao je suprotan proces od onoga koji su komunisti očekivali: umesto jačanja uticaja komunista u HSS, došlo je do utapanja komunista u HSS.

RADEĆI NA STVARANjU zajedničkog fronta, komunisti su u početku imali ambiciozan plan da prilikom obnavljanja organizacija HSS ulaze u njih s ciljem da zadobiju vođstvo. "HSS nije za komuniste tuđa kuća..., govorio je na partijskom plenumu član CK Vladimir Ćopić. - "To je kuća o kojoj mi komunisti moramo voditi računa, kao o vlastitoj kući."

Iako su komunisti znali da u HRS ima frankovačkih tendencija, da je to uglavnom poslodavačka organizacija, izbegavali su bilo kakav kritičan odnos jer bi to značilo ne samo doći u sukob s HSS nego i ubrzati prilaženje radnika ovoj nacionalnoj radničkoj organizaciji. Među komunistima Hrvatske javljao se već strah da će ih radnici napustiti i prići nacionalnim sindikatima. Govorili su: "Pregazit će nas kao crve". "Svi odoše tamo". U partijskom vrhu je taj trend tumačen nacionalističkom psihozom, koja je prolazna.

Maček je, međutim, posle izbora ulazio u sporazume sa srpskom opozicijom, a razgovarao i sa predstavnicima režima. Za rešenje položaja Hrvatske sve je više tražio oslonac u zemlji, a sve manje u spoljnim činiocima. U takvim prilikama, i planirana poseta delegacije HSS Sovjetskoj Rusiji postajala je sve manje izvodljiva. U vrhu HSS na Sovjetsku Rusiju, kao na moguću podršku, počelo se gledati iz nacionalnog i katoličkog ugla. Zapravo, ona struja koja je insistirala na sporazumu s Beogradom tražila je da do njega dođe što pre, dok se ne uspostave diplomatski odnosi između SSSR i Jugoslavije, jer bi posle toga to bilo nemoguće pošto bi, navodno, Sovjetska Rusija stala na stranu Srbije, a protiv Hrvatske.

Postajalo je sve jasnije da HSS nisu više bili potrebni komunisti, ali da je komunistima bila potrebna HSS. Maček je dobijao u komunistima glasačku vojsku i brojne pristalice, a da se sam oko toga nije naročito zalagao.

BONUS VIDEO: TITOVA VILA OD 50 MILIONA DOLARA - Pogledajte kako izgleda jedna od najstarijih vila u Njujorku