JOSIP BROZ JE SVE ZNAO O JASENOVCU: Ravnodušnost jugoslovenskog rukovodstva prema ustaškom logoru smrti

VIŠEDECENIJSKA ravnodušnost najvišeg hrvatskog, srpskog i jugoslovenskog rukovodstva prema jasenovačkom stratištu ostaviće za sobom nesagledive posledice. Njihovo nerazumevanje i neshvatanje da su Drugim svetskim ratom i genocidom nad Srbima u NDH, pa samim tim i postojanjem ovog logora, duboko poremećeni odnosi između dva najbrojnija naroda Jugoslavije i da se oni mogu prevazići samo suočavanjem sa istinom, a ne njenim ignorisanjem. Sve istine koje se prećute u vremenu koje dolazi postaju otrovi. I taj otrov, na našu nesreću, postaće vododelnica između srpskog i hrvatskog naroda.
Odnos prema ovom stratištu Srba najpre i najbolje može da se vidi iz podatka da je postojeći spomenik, "Kameni cvet", vajara Bogdana Bogdanovića, na jedvite jade, podignut tek početkom jula 1966. godine. Ideji za podizanje spomenika uporno se suprotstavljao jedan od najbližih saradnika i intimni prijatelj Josipa Broza Tita, predsednik Sabora Hrvatske Ivan Krajačić. Odluka o podizanju spomenika doneta je tek na intervenciju hrvatskog generala, saveznog sekretara za narodnu odbranu Ivana Gošnjaka:

- Nemojte tamo skrivati ustaške zločine - rekao je on hrvatskom rukovodstvu. - Ako vi nećete da podignete spomenik, onda će to učiniti Armija i Federacija.

POLA GODINE posle oslobađanja Beograda, 2. maja 1945, partizanske jedinice su ušle u Jasenovac i to tek pošto su ga ustaše mirno napustile. Od 22. aprila i 1. maja 1945. do temelja su srušili jasenovački logor i spalili arhivu, rušili zgrade, postrojenja i mučilišta na kojima su ubijali hiljade i hiljade nikad izbrojanih žrtava. Ono što nisu stigle da sruše ustaše, uradila je tek uspostavljena komunistička vlast u Hrvatskoj. Naložila je da se do temelja ukloni zid oko jasenovačkog logora, poruše sve stražarnice i osmatračnice, žičane ograde i poljski bunkeri. Uskoro je srušena i ciglarska peć, koju su ustaše bile pretvorile u krematorijum.

Decenijama su nam istoričari, novinari, karijeristi i kojekakvi ideološki zanesenjaci, koje činjenice nisu mnogo interesovale, govorili da smo nešto drugo od onog što smo bili, da nam se dešavala neka druga prošlost od one koju smo imali. Zato ne čudi što nam se svetla budućnost često pretvarala u mračnu prošlost. Svih tih decenija napisano je mnoštvo članaka, objavljeno pregršt knjiga i studija da je prvi čovek jugoslovenskih komunista Josip Broz Tito do kraja Drugog svetskog rata veoma malo znao ne samo šta se stvarno dešavalo u jasenovačkom logoru, već i o masovnim pokoljima ustaša nad Srbima u NDH.

Da li je to bilo baš tako? Ako laže koza, ne laže rog - kaže stara poslovica. Pero Simić, najpoznatiji Titov biograf, pronašao je u moskovskim arhivama depeše koje je Broz slao Kominterni pre decembra 1942. godine iz kojih se vidi da je i te kako bio upoznat sa tim šta se dešavalo u Jasenovcu. Tako, 4. aprila 1942. on javlja Moskvi da se "najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu". Izveštava da je "dželat Pavelić u ovaj koncentracioni logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske". Partizanski vođa nijednom rečju ne pominje da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U depeši piše da je od tih 10.000 "najboljih sinova Hrvatske ostalo svega još hiljadu i po živih", a da su "svi ostali bili podvrgnuti užasnim mučenjima i ubijeni".

PET meseci kasnije, 15. septembra 1942, iz Titove depeše "Dedi" (Kominterni), vidi se da su partizanske jedinice iz logora Jastrebarsko, kod Zagreba, oslobodile "600 (srpske) djece s Kozare". Međutim, vrhovni komandant četiri dana kasnije šalje ispravku i dodaje da je zapravo oslobođeno "900 kozaračke djece, a ne 600". Istina je da su partizani tada iz logora u Jastrebarskom spasli 272 kozaračka deteta.

U septembru 1942. Broz je lično obavešten šta se dešava u Jasenovcu od Andrije Hebranga, tadašnjeg sekretara KP Hrvatske, i Mladena Ivekovića, kojeg su ustaše, sa tridesetak drugih logoraša, pustile iz Jasenovca u zamenu za dvojicu ustaških funkcionera.

Krajem leta, te iste godine, i Milovan Đilas je pismeno referisao Titu o ustaškim zločinima u zapadnoj Bosni: "Ono što sam vidio tog jutra (u selu Urija u zapadnoj Bosni), a o čemu sam i čitao i slušao, tako me je zapanjilo svojim užasom. Sve je to ipak izgledalo drugačije nego kada se čita. Najprije smo kraj puta, pod krošnjom ogromne kruške, naišli na dva seljaka. Ležali su na travi, u hladu. Ubijeni su u potiljak, kuršumi su izišli ispod desnog uha i otvorili rane, tako velike da je iz njih iscurio mozak. Tu je ubijeno još šest seljaka.

- Pošli smo dalje putem, s obje strane živice od ljeskovog žbunja i paprati, i, najednom, nasred puta, deset-dvanaest leševa. Čini mi se samo dva sredovječna čovjeka. Ostalo žene, djevojke, dječaci, djeca. Na tri-četiri koraka od ove gomile krvi i mesa - kolijevka prazna, bez pelena, bez djeteta, sa slamom uvoštanom od dječije mokraće. Činilo se da je slama još topla od dječijeg tijela. Dijete je ležalo u gomili leševa. Ali glava je bila zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lobanji. Mozak - da li tog djeteta? - upravo malo guste bijele kaše, ležalo je pored glave, s komadima mesa. Dijete bez lobanje.

LAŽI SU UNIŠTILE JUGOSLOVENSKU DRŽAVU

NA IZMAKU TE 1942. kada se Vrhovni štab nalazio na teritoriji Pavelićeve države jasenovačka fabrika smrti je na vrhuncu. Kažu da je to bila ledena godina, posebno poslednji mesec, decembar. I tog decembra pojavljuje se poslednji broj "Proletera" - organa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, pošto je u Bihaću sklopljen kostur buduće nove revolucionarne vlasti.

Na prvoj strani tekst - "Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlosti narodnooslobodilačke borbe", a potpisuje ga Tito. Priseća se on u tom podužem tekstu svih predratnih namera da se "srbizuju Hrvati i Slovenci", pa piše: "Uporno i glupo brbljanje hegemonističke klike da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo plemena jednog te istog naroda, imalo je za cilj srbizaciju Hrvata i Slovenaca. Jugoslavija je bila samo maska za srbizaciju koja se bila potpuno razotkrila u vreme Šestojanuarske vojne diktature kralja Aleksandra i Pere Živkovića 1929."

Bavi se i aktuelnom situacijom: "Perspektiva koja se ukazuje narodima Jugoslavije od strane londonskih izbeglica vrlo je crna i predstavlja strašnu opasnost za sve one narode koji su bili ugnjetavani od postanka Jugoslavije. Žandarski kundak i četnička kama bilo bi glavno sredstvo te londonske izbegličke vlade za ujedinjavanje naroda Jugoslavije, kada bi se ona kojom nesrećom ponovo dokopala vlasti u Jugoslaviji... Makedonci, Arnauti, Hrvati, muslimani itd. sa strepnjom se pitaju - pa šta će biti sa nama ako se povrati ono staro? Londonska izbeglička vlada već preti, četnici već kolju gde mogu uz pomoć okupatora i bruse kame za još strašnije pokolje - to je ono čega se svi narodi boje. Ali, mi dovikujemo svima, neka se ne boje, spas od svega toga je moguć i to jedino na taj način, ako se već sada, odmah, bez oklevanja, uzme puška u ruke i pođe u sveti boj koga bije naša junačka narodnooslobodilačka vojska protiv okupatora, za slobodu i ravnopravnost svih naroda Jugoslavije."

Četnici kolju i oštre kame, ali za Josipa Broza u celom ovom tekstu Jasenovac i kraške jame prepune zaklanih srpskih seljaka ne postoje. Otud, valjda, onim spomenutim ideološkim zanesenjacima uverenje da njihov vođa nije znao za ustaške zločine.

NEKU GODINU kasnije, tačnije 27. maja 1946, u Moskvi je boravila prva zvanična delegacija nove Jugoslavije, u kojoj su pored Tita bili Aleksandar Ranković, Koča Popović, Blagoje Nešković, Boris Kidrič i Vladimir Popović. Na svečanom prijemu, posle ritualnih ruskih ispijanja zdravica, Staljin je najpre nazdravio "herojskom srpskom narodu, jedinom slovenskom narodu koji je u najtežim danima rata protiv fašizma bio veran Rusiji, dok su se hrvatski pukovi borili s Nemcima u Staljingradu". Završavajući govor, Staljin se okrenuo Titu i upitao ga što on ne spominje ono glavno.

Svi su zanemeli ne znajući na šta to Staljin misli.

- Na Jasenovac - rekao je drug Hazjanin.

Tito je sav skrušen sa suzama u očima izgovorio: - Stidim se što sam Hrvat.

Valjda zbog toga nikad nije zvanično posetio Jasenovac.

- Ništa nije dobro što ostane neobjašnjeno niti se povijest gradi na prećutivanju - rekao je jednom prilikom Meša Selimović, a istaknuti istoričar i akademik Ljuba Dimić je zaključio: "Da je Brozova Jugoslavija pravljena na istini o onome što se dogodilo i kako se dogodilo, danas bi opstala. Ali kada nešto pravite na laži, ti temelji pri svakom trusnom događaju ne mogu da izdrže težinu građevine koja je na njih postavljena. Laži su ono što je na neki način uništilo jugoslovensku državu."