ODGOVORNOST KOJA NIKAD NE PROLAZI: Unutrašnja tama i neprozirnost jasenovačkog zla

ŠTA BI BILO kad bi bilo - da se posle Aušvica, od `45. do danas, kad god se pomenu Jevreji, uvek dodaje i nekakvo velikojevrejstvo, jevrejski i velikojevrejski nacionalizam. U kontekstu Aušvica, ali i uopšte, to bi zapravo značilo opravdavanje genocida, tj. Holokausta, ili bar njegovo relativiziranje. Jer, narod koji je doživeo i preživeo Aušvic, okajao je sve svoje grehe, izmišljene ili stvarne. Tako je i s Jasenovcem. Odnosno, tako bi trebalo da bude. Ovde, kod nas, u bivšoj državi Jugoslaviji, bilo je, međutim, suprotno. Govor o velokosrpskom nacionalizmu daleko je nadmašio govor o Jasenovcu. I, na neki način, ga zamenio.

Ovih dana i nedelja govor o Jasenovcu ispunio je javni prostor Srbije. Povod je svima poznat: odluka hrvatskih vlasti da zabrane posetu predsednika Srbije Jasenovcu. Osim samog povoda, otvorila su se i brojna druga pitanja koja taj povod sobom nosi i nameće. Drugim rečima, Jasenovac nadilazi svaki povod i sam je sebi dovoljan i povod i razlog za javno bavljenje. Pogotovu ako se ima u vidu i činjenica da je od Drugog svetskog rata do danas ta tema bila prigušena ili, takoreći i, na neki čudan i neformalan način poluzabranjena. Kao da je nekom nejavnom odlukom postala nejavna. Štaviše, do javnosti je dolazila svakovrsnim osporavanjima, ponajviše broja žrtava, naročito od vremena razbijanja Jugoslavije i formiranja hrvatske nezavisne države. Izostajalo je istoriografsko i ukupno naučno rasvetljavanje, a nije bila ni umetnička inspiracija, pa čak ni povod odgovarajućeg oficijelnog obeležavanja. S pravom je, zato, ovo sadašnje bavljenje Jasenovcem jedan od analitičara (Dragoslav Bokan) označio kao novi početak temeljnog, svestranog i dugoročnog odnosa prema toj kapitalnoj temi naše istorije, umesto brzog zaborava i kampanjskog pristupa, čemu smo, ruku na srce, skloni.

NIJE NAŠ NAJVEĆI problem s Jasenovcem što se Hrvati nisu suočili s tim apokaliptičnim zlom, i to pre svega zarad svoje katarze i pročišćenja. Jednostavno, nisu morali da se suoče. Zaštitili su ih jugoslovenska vlast i Katolička crkva, ma koliko to na prvi pogled paradoksalno izgledalo, pa, na neki način i politički Zapad, koji je svih ovih decenija od kraja rata imao ambivalentan odnos prema nacizmu. Nemačka je naterana da se suoči sa svojim zlom i posledicama koje su time proizveli. Ali nije Ukrajina, a to vidimo ogoljeno poslednjih meseci i godina, nisu pribaltičke republike i, na našem prostoru, Hrvatska, koja svoje ustaštvo demonstrira i danas - počev od Tuđmanovog pozivanja na kontinuitet sa ustaškom NDH, preko novog etničkog čišćenja Hrvatske od više stotina hiljada Srba u Oluji, Bljesku, zatim razbijanja ćiriličnih natpisa i uobičajenih parola "Srbe na vrbe", "Ubij Srbina" i drugih, do uslovljavanja Srbije od strane Hrvatske akademije nauka da se odrekne "mita o Jasenovcu" i najnovije odluke tamošnje države da, de fakto, ne samo jednom, nego simbolično i svim Srbima, zabrani posete Jasenovcu.

Poređenja radi, Vili Brant je svoj odnos prema Holokaustu izrazio u ime svih Nemaca klečanjem u Varšavskom getu, a Angela Merkel je prilikom posete najvećem logoru smrti 2019. godine zapisala: "Aušvic-Birkenau je nemački logor smrti. Stvorili su ga Nemci. Stalo mi je da naglasim tu činjenicu. To je odgovornost koja nikad ne prolazi." Jugoslovenski višedecenijski predsednik Tito nije nikada službeno posetio Jasenovac. Da ostale hrvatske lidere, od Tuđmana do Grabar Kitarevićeve, Plenkovića i druge i ne pominjemo. Nije Merkelovala ničim relativizovala odgovornost Nemaca - kao što su to činili neki umni i visokopozicionirani Hrvati, govoreći o "dva kamiona ustaša", ili "grupici frankovaca", a mogla je da kaže da su to uradili hitlerovci, esesovci, fašisti, nacisti. Možemo li zamisliti da neko od pomenutih i nepomenutih Hrvata kaže da su Jesenovac stvorili Hrvati, da je to hrvatski logor smrti i da je reč o odgovornosti koja nikada ne prolazi? Kako sada stoje stvari i kako su do sata stojale, svakako ne. Ali, takođe, ne mora da znači da će večito biti tako. Možda ne ni zadugo.

USTAŠKA LICA OPIJENA MRŽNjOM

NAŠ NAJVEĆI PROBLEM je što se ni mi Srbi nismo suočili s Jasenovcem. Kao što nemamo svoju napisanu noviju istoriju, tako nemamo ni pravo, dubinsko i odgovarajuće saznanje o Jasenovcu, kao o najkrupnijem i najstrašnijem događaju te novije srpske istorije, ili srpske istorije uopšte. Imamo nekoliko knjiga, mahom prikrivenih i gotovo zaboravljenih, i jedan film. I to je sve. Kako je to moguće i zašto je tako? Neke od odgovora, ili bar njihove naznake, nudi ovaj istorijski dodatak, ali, reklo bi se, da će o mnogim drugim morati da tragaju budući istoričari i istraživači iz različitih grana nauke, ali i pisci i drugi umetnici i stvaraoci. Kao što doskoro u Beogradu nismo imali ulicu jasenovačkih žrtava, tako isto nismo imali ni seminarske radove na tu temu na katedrama za istoriju, a da ne govorimo o doktorskim disertacijama i magistarskim studijama. Štaviše, u udžbenicima istorije se ta tema jedva pominjala, kao neka usputna poluinformacija ili fusnota, a ni sada nije mnogo bolje. Udžbeničkom produkcijom za osnovnu i srednju školu "gospodare" Slovenci, Hrvati i Nemci, pa nije daleko od istine česta opaska da nam oni i pišu istoriju, s obzirom na to da su igrali važnu ulogu i u njenom stvaranju. Za taj početak ozbiljnog bavljenja temom Jasenovac, bilo bi interesantno imati bar jedan pregled njene zastupljenosti, i naravno načina na koji je obrađivana, upravo u školskim udžbenicima, jer je to mera znanja najvećeg broja naših građana o svim drugim, pa i o ovoj, ključnoj temi naše istorije. Nalazi i saznanja bi, nema sumnje, bili poražavajući.

A KAKO BI I BILO drukčije kad je na svako pominjanje Jasenovca u bliskoj prošlosti morao da prethodi čitav niz "opravdanja" i "izvinjenja" zašto se uopšte to čini, da to nije iz nacionalistilkih i velikosrpskih razloga i ciljeva, da se time ne optužuje ceo hrvatskih narod, da je bilo i hrvatskih žrtava, a takođe Jevreja, Roma i drugih. Zločinci su imali uobičajeno i zbirno ime: "okupatori i domaći izdajnici", kako bi se sistemom lažnih simetrija i apstrakcija prikrilo ili bar izbeglo njihovo identifikovanje. Kao da u nemačkim logorima smrti nije bilo i Nemaca, pripadnika slovenskih naroda, Roma i drugih. To, međutim, ne menja osnovnu i prevashodnu istinu da su ti logori bili deo nacističkih projekata uništenja čitavih naroda - u Nemačkoj jevrejskog, u Hrvatskoj srpskog.

Sa jasenovačkim zlom problem se javlja na samom početku saznavanja i bavljenja. Reč je o njegovoj unutrašnjoj tami i neprozirnosti. To zlo koje je toliko i takvo da se gotovo ne može pojmiti, ili se teško prima i razabire, opire se čitanju ili gledanju (fotografija i filmskih materijala, na primer). Upravo je to prvi i možda najteži deo - suočavanje sa tom neposrednom, golom istinom o načinima stradanja, i to zbog krivice postojanja, odnosno pripadanja određenom narodu i veri. Deca, žene i ljudi i sva ta zverstva na njima, sva ta lica i užas u njihovim očima kao da proizvode krike i vapaje koji zatvaraju naša čula i otežavaju saznavanja i percepciju. Drugi deo tog zatamnjenja naših receptora dolazi od izvršilaca, njihovog sladostrašća u mučenjima i mrcvarenju žrtava. Ta lica i pogledi opijenih mržnjom i krvlju nevinih povećavaju i pojačavaju teškoću suočavanja s istinom, traže odlaganje i prikupljanje snage za dalja suočavanja sa tim i tolikim zlom.

NAJVEĆI SRPSKI GRAD POD ZEMLjOM

OVDE JE REČ SAMO o prvom koraku, a jednako toliko je težak i drugi: označavanje saznanja. Kako se sve to zove, koje reči i koji pojmovi mogu sve to da izraze i predstave, osvetle i objasne. Kao da nedostaju reči, kao da nijedan ljudski jezik pa ni naš nije stvorio reči za takvo i toliko zlo. Istraživači će morati da ih stvaraju, da grade nove složenice i sintagme, onako kao što je stvoren za genocid nad Jevrejima novi pojam - Holokaust. Ili kao što su o turskim zločinima ostali pojmovi: "ćele kula", "nabijanje na kolac", "danak u krvi" i drugi; o nemačkim zločinima "sto Srba za jednog Nemca; o američkim "humanitarno bombardovanje". Jasenovačko zlo sa 57 načina oduzimanja života nedužnim žrtvama, neuporedivo monstruoznije od nemačke industrije smrti i masovnih ubistava u koncentracionim logorima, traži možda neki novi pojam koji bi ga označio. Sami jasenovački zlikovci su, na primer, jednoj napravi za klanje smislili ime - srbosjek. Nikola Nikolić, bivši logoraš i autor knjige o Jasenovcu, upotrebio je sintagmu "planina mrtvih", Nadežda Vinaver, autor pogovora za tu knjigu, označava Jasenovac - "priča koja traje", a Borisav Mihajlović Mihiz - "najveći srpski grad pod zemljom".
Druga strana medalje tog zla i bavljenja njime jeste Jasenovac danas. U Jasenovcu tada Srbi su bili uništavan narod; Jasenovac danas mogao bi da glasi - Srbi su oklevetan narod. Čitavo svetsko bogatstvo je utrošeno u taj projekt. Mediji, najbrojniji u istoriji čovečanstva, nekoliko decenija su nas okrivljavali, lagali o nama u ime imperije laži, političari opanjkavali i ucenjivali, institucije kažnjavale, zabranjivale da trgujemo sa svetom, izolovale nas i čekale da poljubimo čizmu ili propadnemo.

LAŽNI SAD JE LAŽNIM procesima i "dokazima" osudio ceo srpski vojni i politički vrh, određujući im drakonske kazne, ili ih ubijajući ko zna kako i čime. I na kraju nas je najveća vojna sila u istoriji sveta - bar do tada - bombardovala i ubijala ljude, žene i decu iz "humanitarnih i milosrdnih" razloga, uništavajući i ono sirotinje što smo stvorili od Hitlerovog i "savezničkog" bombardovanja na početku i na kraju Drugog svetskog rata.

Tako je izgledao taj drugi Jasenovac, ili Jasenovac posle Jasenovca, odnosno Jasenovac koji nije prošlost, kako je glasio naslov prethodnog istorijskog dodatka. Zašto? Da li zbog Rusa, zbog pravoslavlja, zbog naše slobodoljubivosti i pravdoljubivosti, istinoljubivosti i nepokornosti, ili zbog njihove "izuzetnosti" i "izuzetosti", zbog navike da vladaju drugima, zaostale još od kolonijalnih vremena, a koja im je upravo ovih dana ozbiljno osporena. Bez obzira na ishod tog osporavanja, nama je, posle svih naših jasenovaca potreban "novi početak" o kojem govore sve brojniji i sve osvešćeniji srpski intelektualci, kako bi nam pogled na stvarnost, na prošlost i budućnost, bio u skladu sa opredeljenjem velike većine građana i naroda. U skladu sa potrebama budućih generacija da žive u miru, ali i prethodnih koje su nam u amanet ostavile da živimo u slobodi.

ANTIISTORIJA: DEČJI LOGORI KAO DEČJI VRTIĆI

POSEBNO OBELEŽJE jasenovačkog zločina su deca. Već i sama činjenica da je tu postojao i logor dece svrstava ga u zločine van svih kategorija u ljudskoj istoriji, a ako se tome dodaju i sama zverstva prema tim najmlađim, nevinim i nedužnim stvorenjima, onda se teškoća percepcije čini nepremostivom. A takođe i teškoća uveravanja sveta da je tako nešto uopšte bilo moguće. Kad se još ima u vidu odnos hrvatske istoriografije, po kojoj je Jasenovac, u stvari, radni kamp, a ne najstrašnije mučilište i gubilište stotina i stotina hiljada ljudi, žena i dece, te odnos Katoličke crkve po kojoj su logori dece u Jastrebarskom i Sisku, zapravo, "dečja prihvatilišta" i "lečilišta", takoreći dečje jaslice, obdaništa i vrtići, onda je poražavajuće jasno da jasenovačko zlo traje i danas i da nema kraja i konca. Pre nekoliko meseci je Hrvatska akademija znanosti i umetnosti, bez trunke naučničke savesti i skrupula, Jasenovac nazvala mitom, uz sugestiju Srbima da ga se manu i zaborave ako nameravaju u EU.

Ovih dana je hrvatski istoričar, imena mu se ne sećam, neka bude neka vrsta bezimenog prototipa, u nekoj prepunoj sali i uz more frenetičnih aplauza ustvrdio da nisu Hrvati izvršili genocid na Srbima, nego je upravo suprotno - Srbi na Hrvatima. I najzad, pismo katoličkih biskupa patrijarhu SPC Porfiriju, u kome se tvrdi da deca u Jastrebarskom i Sisku nisu mučena i usmrćivana, pretvarana u katolike i ustaše, nego prihvatana i lečena, uz svaku vrstu dobročinstva i saosećanja. U podužem pismu, prepunom visokoparni fraza i praznoslovlja, ne kaže se otkuda ta i tolika sirota deca, kao da su pala s marsa, a ne kaže se ni da ona koja su preživela nikada nisu saznala ko su i odakle su. O Jasenovcu, ustašama, klanju i genocidu ni reč. Pominje se samo pojam "neprilike" kao jedino "objašnjenje" i "pokriće".
NEKA MI BUDE dopušteno jedno lično svedočenje, pošto sam sticajem prilika služio vojni rok upravo u Jastrebarskom. Više puta sam obilazio spomen-postavku logora dece u tom mestu, od toga samo jedanput službeno i kolektivno. Nije bilo tu nikakve "komunističke propagande", kako sugerišu katolički biskupi. Dovoljno je samo videti te fotografije, te izbezumljene poglede živih kostura, te slike dečjih leševa, i bilo kakva dalja priča o čemu se tu radi postaje bespredmetna. Pa još kad se tome dodaju oglodani zidovi i rupe u zemlji koju su deca kopala i jela, njihovi potpisi i zapisi tamo gde je to sačuvano i ostalo neuništeno, njihova i imena i poruke upućene večnosti i nezaboravu. Na ponekim fotografijama bilo je i dece u ustaškim uniformama, sa kapama i amblemima, što će reći da su odabrana i vitalnija među njima pripremana za buduće ustaše i uzorne katolike. Ostalo je upamćeno da je Žumberački partizanski odred jednom prilikom napao logor i oslobodio decu. I desilo se nešto što je partizane šokiralo: sve zeleno što je moglo da se dohvati deca su kidala i jela - travu, lišće, grančice. I pola ih je pomrlo usput. Na još veću nesreću, u zasedi su ih sačekale ustaše, ponovo zarobile preostalu decu i vratili ih u "prihvatilište".

Mi tu, u stvari, imamo posla s nekom vrstom antiistorije, antiistine, s kojom ne samo da nije moguće raspravljanje i ispravljanje nego ni kompromis: da li je nešto dečje obdanište ili mučilište i gubilište, da li je radni logor ili logor 57 vrsta smrti, kako kaže jevrejski istraživač genocida Videon Graf. Ne predlaže Katolička crkva, dodajmo na kraju, da Stepinac bude eventualno pomilovan za zločine čiji je bio pokrovitelj, nego da bude svetac. I to u ime istog boga i žrtava i zločinaca.