JASENOVAC NIJE PROŠLOST: Pozadina zabrane da predsednik Vučić poseti najveće stratište srpskog naroda
„Svake sekunde, svake desetine sekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, majka, i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sijevaju sjekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotina ljudi, djece, majki, svake sekunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru refleksi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotine srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde…“ Nikola Nikolić
V.N.
Zašto? Zato što kad izreknemo reč Jasenovac uvek smo izrekli jedno Zašto koje odzvanja svom jačinom između granica bivše Jugoslavije, od Triglava do Ohrida, od mađarskih vežbališta za ustaše do morskih obala i sveg jadranskog ostrvlja, a naročito ostrva Paga, po vodama Save, Drine, Dunava, a verovatno i dalje ako je neko iščupano srce, zbačeno sa ustaškog noža, mlado i željno sveta, krenulo u nepoznato, prošlo kroz duboki Đerdap i otplovilo sve do Sevastopolja, da priča svoju nemu priču.
Ovo Zašto iznad Jasenovca, kosmičkih razmera, stoji i dalje nad jamama, nad miniranim kosturnicama, po planinskim bespućima, usamljenim grobljima, bezimenim nadgrobnim korovom, nad svim neosveštanim mrtvim Srbima, u granicama surove brozovske otadžbine koja je branila decenijama da se unutar države, javno, otvoreno, s dokazima, pokrenu pitanja genocida. Jasenovac, egzemplarni fenomen iracionalne mržnje, nije nikad proglašen javnim zadatkom države da ispita, proveri, teorijski objasni kako se može nastaviti zajednički život u državnoj zajednici, posle onoliko prolivene krvi – veliki zadatak za istoriju, za sociologiju, za psihologiju i psihopatologiju, za propitivanje verske izdržljivosti.
Da je to učinjeno – da li bi se pojavila 1991. godina?
Jasenovac je strašna priča u krilu hrišćanstva.
Jasenovac je razmeđe verskih istina: obesvećenje vere umesto svetinja, najviši stupanj razlika u poimanju crkve, tačka razlaza religijskih pobuda, strašni razlaz religioznih nada, skliznuće u najdublji ponor…
Vernici bi mogli da zamisle Isusa Hrista kako kao ptica lebdi raširenih ruku iznad tog dubokog ponora, s jednom rukom na ivici provalije gde su žrtve.
Zalud je Sveti apostol Pavle govorio: „A pravda Božija vjerom Isusa Hrista u sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike“ (Rimljanima poslanica).
U Hrvatskoj se, izgleda, i pre i danas, sva pravda Božija rastočila, izbegla od užasa nastalog u jednom krilu hrišćanstva što se spotaklo „na kamen spoticanja“.