HRVATSKI KRUG PAKLA ZA SRBE: U jednom od najokrutnijih logora u Drugom svetskom ratu ustaše surovo ubile više od 700.000 civila

U Jasenovcu su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja - metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali, a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. U Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišle sve ono što ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede. Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu ustaše su klale posebno oblikovanim noževima - srbosjekom, ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima. Zatvorenici su bivali i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi.

Postoji dokumentacija da su čak i nacistički nemački generali bili užasnuti ustaškim zločinima u Jasenovcu. General fon Horstenau, Hitlerov izaslanik u Zagrebu, zapisao je u svom ličnom dnevniku za 1942. godinu da su ustaški logori u NDH bili "suština užasa", a Artur Hefner, oficir zadužen za transport radne snage u nemački Rajh, napisao je za Jasenovac 11. novembra 1942. godine: "Koncept logora Jasenovac trebalo bi zapravo shvatati kao kompleks od nekoliko logora, koji su udaljeni po nekoliko kilometara jedan od drugog, a grupisani su oko samog Jasenovca. Bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim 'Paklom'."

Hrvati su imali i logore za decu u Sisku i u Jastrebarskom, a ženski logor je bio u Staroj Gradiški, jugoistočno od Jasenovca, mada je žena i dece bilo i u samom logoru Jasenovac.

Jedno od najpotresnijih svedočenja o zverstvima u logoru Jasenovac ostavio je prvi ratni novinar koji je ušao u Jasenovac po njegovom oslobađanju. Radio je za Tanjug i kasnije za Radio Sarajevo. Početkom osamdesetih objavio je knjigu "Oslobođeni Jasenovac", u kojoj je zapisao strahote koje je video 1. maja 1945. godine po ulasku u taj logor, a koje ni 40 godina kasnije nije mogao da zaboravi.

- Evo, preda mnom tragovi ubica, stope koje su za sobom ostavljali. Tu je gomila krvavih ostataka odeće, obuće. Onih, koji su nosili ova muška odela. Ove krvave ženske košulje.

Ove, u grudve od krvi slepljene krpe. Podižem jednu dečju čarapicu. Kaljava je od zemlje i od krvi ukorubljena. Dete je moglo imati dve godine. Tek na ovaj svet stiglo, pa sužnjik postalo. Evo i drugoga krvavog ostatka zasužnjenog deteta, ovde u logoru. To je dečji siperčić! Ona mala dečja maramica što se deci veže oko vrata, da se ne prljaju kada jedu - zapisao je Ćamil.

Dalje piše:

- Nadnosim se nad klizavom obalom i gledam, u vrbak i vodu. I to što vidim, to je grozota! Tu su gomile golih leševa! To su oni što su, gore, na obali svučeni, a odela i haljine zapaljeni, a oni goli, goli i mrtvi otisnuti niz ovu strmu obalu. Voda, savska, nije jaka, pa su uz vrbe, leševi zadržani u šiblju. Povili se jedan prema drugom. Ima ih oko četrdeset, pedeset. Svaki je okrenut na svoju stranu. Neki nemaju lica. Neki glave.

Neki bez ruku. Bez nogu. A poneki i ne liče na ljudske leševe, nego na nešto što se samo crni iz vode i oko čega se samo viju rojevi muha. Mnogo je onih koji su svezani žicom. Svakome je ponešto svezano, ono što je na njemu ostalo.

- Stojim i gledam. Gledam vodom isprane rubove rana pod ljudskim grlom. Preklani.

Svima su, koje vidim, preklana grla i ruke svezane. I ženama i muškarcima i deci. Deca su se ovde tesno udenula među ove bezoblične leševe, među one bez glave, bez ruku, bez očiju i bez lica. Ali, kad se bolje u njih zagleda, vidi se da i ta deca nisu cela, nego samo delovi od deteta: glava bez trupa, trup bez nogu i tako, kao ono kad dečja lutka, posle mnogo igre i čupanja, ostane bez svojih delova.

- Ova je voda danas odvratna. Udaljio bih se od nje, ali kuda ću? Kud god krenem, ista je slika kao i kada sam u ovaj logor kročio. Vojnici koje sam dobio u komandi mesta napustili su me. Kažu mi da ne mogu da gledaju taj užas. Jedan po jedan, hvatali su kapiju.

Govore da je nešto drugo, mogli bi da me prate, ali ovo ne mogu da podnesu. Dalje, ni sam nisam mogao.

- Preda mnom je opet groblje. Ovo je treće. I ono je u vodi, kao ona dva prva. I opet delovi tela, noge, ruke i bela ženska glava sa koje je ubica ogulio kožu. Kaiš kože. Na njemu crn pramen kose. Vidim šestoricu u jednoj žici. Do same su obale. Žica ide od ruke do ruke.

Na kraju privezana metalna ploča da ih povuče u dubinu. Svi su goli i različitih godina.

Mladići i starci, ili im se starost ne zna jer su im glave zabodene u blato, a neki glavu i nemaju. Nekima su lica isečena nožem. Nož je išao od očiju, pa niz bradu, pa niz prsa, pa niz stomak. A očiju nema. Umesto očiju, crne jame. Oko jama roje se muhe. Oko svega što se ovde pomolilo iz vode roje se muhe.

- Gušio sam se, pa sam krenuo prema kapiji. Gledam je iz logorskog prostora. To su vrata od pakla. To je kapija smrti. Velika. Strašna. Kroz nju se samo ulazilo, ali se nije i izlazilo. Kapija "izlaza" bila je na drugoj strani, prema Savi. Sava je bila "mrtvački park". Put u smrt.

GRAJF: 57 METODA UBIJANjA

IZRAELSKI istoričar Gideon Grajf napisao je monografiju pod nazivom "Jasenovac - Aušvic Balkana", u kojoj je opisao 57 metoda ubijanja i mučenja ljudi. Na osnovu podataka do kojih je došao tokom četvorogodišnjeg istraživanja, Grajf je naveo da je u Jasenovcu na najokrutniji način ubijeno najmanje 800.000 Srba i oko 40.000 Jevreja.

TIŠMA: SRBI DA IDU KAD HOĆE

NEKADAŠNjA narodna poslanica Smilja Tišma (na slici) sa dve sestre i bratom preživela je Jasenovac, a u tom logoru je završila kao šestogodišnja devojčica:

- U Jasenovcu su stradali Srbi i Srbi imaju pravo da polože cveće i odaju poštu tim žrtvama kad god hoće. Nema šta da Hrvati odobravaju to, mi tamo treba da idemo kad hoćemo. Oni nam dušu jedu stalno. To su banditi nad banditima. Tu leka nema. Šta više hoće od nas, ti neljudi?