NAPADI U REŽIJI NATO AGRESORA: Vladika Irinej Bulović i izgubljena deca Srbije

Napad na vladiku Irineja predstavlja pucanj u srce SPC koji nikako neće naštetiti njegovom preosveštenstvu ili Crkvi Hristovoj, ali čiji rikošet može da pogodi kreatore ove nečasne radnje i tako ih do kraja razobliči. Prinuđen sam kao čovek da pred svetom kažem koga napadaju i koga pokušavaju da blate.

Ljudski lik (a to slikari najbolje znaju) čine tvrde i meke crte, a kada je reč o episkopu Irineju Buloviću potrudiću se da istaknem upravo te tvrde crte kako bi čitalac ovih redova mogao da stvori sliku i portret o kakvoj osobi i duhovniku se radi.

Vrtoglav je uzlet nad oblake, a kamoli na vrhunac jerarhije koja dopire do nebesa, kako živopisno reče jedan od najumnijih Srba, vladika Danilo Krstić. Tako izgleda i put pravoslavnog Dalmatinca sa obale Panonskog mora čiji su preci Turke zaustavili i pravoslavnu veru među Latinima sačuvali, koji je rođen i rastao na prostoru koji su pre njega naseljavali divovi Srpske Vojvodine (Laza Kostić, Sava Tekelija, Svetozar Miletić, Đura Jakšić, Jovan Jovanović, Jaša Tomić, Jovan Subotić…itd.).

Kada na internetu ili u literaturi potražite biografiju vladike Irineja Bulovića pronaćete samo uredno i precizno posložene činjenice iz njegove akademske i ”profesionalne” karijere. Sve ono što bi bilo dopadljivo za javnost (široke narodne mase) i što bi svaki čovek jedva dočekao da stavi u prvi plan svog životopisa kao kakav ukras ili orden, skromnost vladike Irineja je to izostavila. Upravo to je osobina koja se kod njega na prvu primećuje, kako po ponašanju tako i po odevanju, episkop kod koga se to palestinsko-sinajsko predanje u srpskom monaštvu do kraja primilo, a koje je kod nas posle Sv. Save najviše patrijarh Pavle izučavao. Svoje prve teološke korake načinio je kao i svaki Srbin pravoslavac uz svoju majku, ali vrata koja vode do duhovnih (teoloških) visina pokazao mu je Sv. Avva Justin, Vrani Vranjanac koji je vremenom posedo kao u Otkrovenju.

Taj srpski Prometej nastanjen u Nojevoj barci tadašnje SFRJ (Manastir Ćelije kod Valjeva), nije imao ženu, niti se kada ženio, ali je sticao duhovnu decu i tako postajao roditelj. Upravo po ugledu na svog duhovnika, mladi Mirko Bulović, student bogoslovlja u Beogradu, poželeće da postane monah, a kasnije i doktor teologije. Zamonašen je tokom studija svetom rukom Avve Justina. Nedugo potom episkop raško-prizrenski (kasnije patrijarh) Pavle, inače student Sv. Avve Justina, monaha Irineja rukopolaže u čin jeromonaha.

Avva, već star i bolestan, vizionarski (verovatno nadahnut Duhom Svetim) spaja svoja dva duhovna čeda i tada jeromonahu Irineju nameće patrijarha Pavla kao novog duhovnika. Odlaskom u Svetu Zemlju čovek doživotno stiče pravo da priča o svom svedočanstvu tamo, što je isti slučaj i sa odlaskom na Srpsku Golgotu, Kosmet, gde je vladika Irinej proveo više od decenije kao lični sekretar i desna ruka episkopa raško-prizrenskog Pavla u najtežem trenutnu za srpski narod na toj raspetoj zemlji. Svi koji se sećaju situacije na KiM 80-ih znaju da u mnoge krajeve Kosmeta nije mogla da uđe ni vojska na tenkovima, a goloruk i peške te krajeve pohodio je episkop Pavle sa svojim sekretarom.

O podvizima patrijarha Pavla tokom kosovske službe čulo se jako malo, a o podvizima njegovog pomoćnika nimalo. Uzrok nije konspirativnost koju želi da mu prišije NATO propaganda, nego primer apostola Pavla koji su obojica sledili – tajna je u smirenju i tihovanju. Savršena smirenost traži dubinu koja se najbolje oslikava na primeru mora, gde su plićaci nemirni i puni mulja, a morska prostranstva bistra, tiha i duboka, ili ko nije imao priliku da spozna ćud mora isto to može da primeti i na primeru reka, gde su velike ravničarske reke tihe, duboke i nepregradive, dok su planinske reke snažne, bučne ali i plitke i uz to još i balvanom pregradive. Upravo vladika Irinej Bulović je jedna tiha ravničarska reka koja neumorno teče, ni sa kim se ne zamera, svesna svoje snage i zato uvek pobeđuje.

Izborom episkopa Pavla za patrijarha srpskog, jeromonah Irinej Bulović, doktor bogoslovlja, postaje vikar (pomoćnik) srpskog patrijarha i sa njim obilazi ratom zahvaćene srpske zemlje i sa narodom i njegovom svetošću deli sav teret i muku, pa je tako Republici Srpskoj bio i na krštenju, a kosovskim mučenicima na opelu. Današnji patrijarh srpski dr Porfirije Perić, duhovno je čedo vladike Irineja koji ga je 1986. i zamonašio u carskoj lavri Visokim Dečanima, gde je naš patrijarh nad kivotom Sv. Stefana Dečanskog položio ne samo monaški nego i kosovski zavet, a to je ono što onima koji ga napadaju najviše i smeta. Nedugo po monašenju patrijarha Porfirija, episkop raško-prizrenski Pavle rukopolaže i njega u čin jeromonaha kao nekada i njegovog duhovnog učitelja.

Izborom episkopa Irineja za vladiku bačkog, patrijarh Pavle stavlja vladičansku mitru na glavu igumana Porfirija pošto je prethodno Sveti Sabor SPC odlučio da on postane pomoćnik episkopa bačkog (vikarni episkog jegarski). To je ta neprekinuta nit srpske duhovnosti čiji je koren duboko u Prizrenu i Dečanima koja mnogima smeta i zato znamo da ta bezbožna propaganda napada vladiku Irineja da bi urušila patrijarha Porfirija, kao što su nekad napadali Miloša da bi oborili Lazara, samo što to ni onda, a ni danas ne prolazi u srpskom narodu.

U toku svog života vladika Irinej imao je priliku da upozna i uči od dva najveća grčka svetitelja 20. veka – Sv. Pajsija i Sv. Porfirija – punog ljubavi, sa kojim je rame uz rame godinama služio u hramu atinske bolnice te se smatra i njegovim učenikom.

Neki bi rekli da je upravo od njega i stekao osobinu da nikoga ne napada nego samo brani i da za najveće prestpunike pronađe najbolje reči, jer tako je govorio i Hristos o svima koji su pali. Obnovom monaštva u manastiru Kovilju vladika Irinej posle decenija titoizma oživeo je svetogorski tipik na tlu Srbije, a koliki je trag ostavio episkop ”Srpske Atine” u Grčkoj svedoči činjenica da su svetogorski monasi sa celokpunom svetogorskom vladom došli u Srbiju i Novi Sad kako bi svojim telima i molitvama kao živim štitom zaštitili srpski narod od pokolja i srpske mostove od rušenja. Međunarodne pravoslavne komisije formirane na nivou pomesnih crkava ocenile su Eparhiju bačku kao najuređeniju eparhiju unutar SPC.

Za kraj, neću se baviti akterima ovog filma koji su naoštrili jezike na Čoveka koji je uz vladiku Fotija najveći asketa među vladikama SPC – ženom kojoj smetaju mantije, doktorom teologije koji izruguje Sveto Pričešće, novinarima koji su pravoslavno neuki i nepismeni, zagovornicima raskolničkih grupa koji bi da legalizuju svoje sekte, medijem koji se bavi istraživačkim novinarstvom a ne pronađe niti jedan dokaz nego laži i tračeve prikazuje kao istinu (sami kažu u filmu – ništa od ovoga ne možemo da dokažemo, ali tako je zato što mi to tvrdimo), niti ću postavljati pitanje zašto nisu napravili blokbaster o sebi bliskom episkopu holivudskog života, samo ću citirati Bibliju – knjigu najmudriju: ,,Ja ne nalazim nikakve krivice na ovom Čoveku“ (Luka 23,4) i „Tamo gdje je blago vaše, onde će biti i srce vaše!“(Matej 6:20,21).