EKSKLUZIVNO - AUTORSKI TEKST RADOVANA KARADŽIĆA: Čiji je ovo svet, šta pričaju vrapci?
Sad znam kako je "na onom svetu". Sve što si imao, imaš i dalje, ali si to morao da ostaviš, možeš da voliš samo izdaleka. Propisane mesečne posete porodice, na svega dva sata, teško su i zamislive, a kamoli izvodljive. Velika Britanija je od naše otadžbine mnogo dalje nego što smo mislili, iako Rezolucija Ujedinjenih nacija (70/175) nalaže da se kazne služe što je moguće bliže domu. Rezolucija iza koje je stala i Velika Britanija, koju, iako je obavezna, ne poštuje i ne primenjuje.
Foto AP
Mnogi nevini Srbi su rasejani po nacionalnim zatvorima mile nam Evrope, mada su oni osuđenici Ujedinjenih nacija, dakle internacionalni, i za njih bi posebno morale da važe odredbe te rezolucije UN. Radi njih je i doneta.
Ali, Britanija je izgleda najmanje internacionalna u tom pogledu. Pravila su strogo njihova, domaća. Nema ničega iz moje kulture, ni radija ni TV programa sa Balkana, ni novina, pa čak ni kompjutera, bez kog se ne može biti pisac. Čak ni raditi na odbrani nije moguće. A, na sve to imam pravo. Uslovi u zatvorima su u tom pogledu srednjovekovni, jer je svaki tehnički napredak za mene zaustavljen pred kapijom zatvora. Jednom rečju, ovo je neljudska iskorenjenost iz sopstvene kulture i svođenje čoveka na najmanju moguću meru. Ali, možda tako i treba - stradanje nevinih treba da bude potpuno. Ovakvu priliku da se obrukaju pred svetom i ogreše pred Bogom samozvani gospodari ovoga sveta nisu propustili, verovatno držeći se Dostojevskog: "Ako nema Boga, sve je dopušteno."
Ali, Dostojevski je zaključio da ipak ima Boga, a oni više nikada neće i ne mogu biti nevini. Prava nevinost se gubi samo jednom. Kada su priredili rat malim i bratskim narodima, a posebno kada su zloupotrebili svako postignuće civilizacije: medije, humanitarne organizacije i na kraju sudove - ni svi oni više nikada u vremenima koja dolaze neće biti nevini. Nikada. I to znaju najbolji ljudi među njima, u njihovim nacijama, pišu o tome i dižu glas, ali naše sudbine retko određuju najbolji i najpametniji. Treba znati da bi šira populacija u tim zemljama osporila neljudske postupke svojih vlada, kada mase ne bi bile u dubokom informacionom mraku, zarobljene lažima i tzv. političkom korektnošću, kao rafiniranim alatima totalitarizma koji su nedostajali ranijim diktatorima. To je mala uteha, ali velika činjenica i razlog da nikad ne zamrzimo te narode kojima smo toliko puta bili saveznici.
Ali, šta to govore britanski vrapci?
"Kakva Ukrajina sada, kakva je to kriza?"
"Zar s tim nismo završili kad smo završili sa Srbima?"
"Jesmo li izgubili srpsko prijateljstvo ni za šta?"
"Čiji je ovo svet?"
Pitaju vrapci, jer ne znaju da su presedani učinjeni u ratu protiv Srba neupotrebljivi kao adut, kao dokaz, kao primer. Na Srbima su upozorili svet šta sve hegemon može kad hoće i uspostavili "prirodno stanje" kao zakon džungle, pa jači - tlači. Treba se čuvati onoga koji može sve što hoće, a još više onoga koji hoće sve što može. A to li je dakle - ne zna se čiji je ovo svet, ni ko je odgovoran za njegov opstanak i napredak! Oni koji su bili uvereni da je svet njihov (hegemoni), nisu znali da je svet svojina svega živoga. Sadašnji hegemoni odlučno gaze putem prethodnih u trenutku njihovog silaska sa trona - vuku ceo svet u provaliju rata, nakon koga će organizovati "mirovni kongres" i ustanoviti "novi svetski poredak", a koji će trajati, u najboljem slučaju, tri do pet decenija. Zatim će sve biti opet isto.
I ovi hegemoni će učiniti sve isto, izgubiti primat i odvući svet u rat koji će prvo njih odneti, ustanoviti nove hegemone i sve ponovo. Zar nije bilo tako najmanje u poslednja dva veka: Napoleonski ratovi početkom 19. veka, pa Bečki kongres 1815, zatim ratovi do kraja 1870-ih i Turska, Rusija i Hercegovina, koji su značili kraj dominacije Otomanske imperije u ovom delu Evrope. Onda Berlinski kongres 1878. i ustoličenje novog hegemona Austrougarske, koja taj primat nije mogla zadržati bez novog rata za pristup Bliskom istoku preko Srbije i zajedno sa kohegemonom kajzerovom Nemačkom. Opet je stradao ratoborni hegemon i organizovan je Sen Žermen tj. Trijanon. U očajničkom pokušaju povratka na presto, Hitlerova Nemačka je jedva bez rata izdržala dve decenije, da bi zatim stradala u svome ratu zajedno sa svojim žrtvama. Završilo se "kongresom osnivanja Ujedinjenih nacija" i uspostavljanjem novog, anglosaksonskog hegemona, ne računajući dekolonizaciju i lokalne ratove koje su hegemoni inicirali i vodili tokom te četiri i po decenije, uključujući razne krize kao, na primer, suecku i kubansku, koja je slična sadašnjoj krizi u Ukrajini.
Svetski poredak je dotrajavao u znaku uzdizanja novih sila, tako da će još teže biti da odgovorimo vrapcima čiji je ovo svet. Ni u Evropi neće sve zemlje prihvatiti da budu trećerazredne u stadu hegemona: Nemačka i Francuska imaju i interese i kapacitete da vode svoju politiku, a ni Italija i Španija nisu daleko. Da o Brazilu i Indiji i ne govorimo. Evropska unija će pre biti pod odlučujućim uticajem Pariza i Berlina nego anglosaksonskog bloka koji se, svestan slabosti, proširio na Australiju.
Neka vrapci čuju predlog jednog zabrinutog Srbina da se ovoga puta organizuje "kongres" pre tj. umesto rata i da se reuspostave osnove međunarodnog prava, da se inventarišu sve greške i grehovi, a kompenzuju oni grehovi koji su postradali, sa obavezom da zapadne vlade objave sve oslobađajuće dokumente koje su do sada uskratile ubijajući istinu i pravdu.
Treba stvoriti prilike da se spreči dalja zloupotreba Ujedinjenih nacija i međunarodnih mehanizama mira i saradnje. Taj zabrinuti Srbin bi - posle Beča i Berlina - rado predložio Beograd za kongres novog početka sveta. Beograd to dobro zna, stradao je u svakom ratu, a još je neutralan.