MILADIN KOVAČEVIĆ ODGOVORIO RADOSAVLJEVIĆU: Pet godina je utrošeno na sanaciju štete koju je nanela vlada u kojoj je bio državni sekretar

Tek je nakon uspešno sprovedene fiskalne stabilizacije 2015. godine Srbija „stala na noge“ i otpočela ciklus rasta koji se manifestuje svim pokazateljima - BDP, zaposlenost, investicije, SDI, izvoz itd. - i koji neprekidno traje sve do 2021. uprkos pandemiji. 

Kada je reč o brzini napredovanja, g. Radosavljevića trebalo bi podsetiti na stope rasta BDP-a u 2011. i 2012. godini kada je BDP „munjevito“ rastao po stopama od 2% i -0,7% tako da bi se teško on mogao smatrati nekakvim ekspertom za privredni rast, naročito imajući u vidu da nam je Vlada u kojoj je g. Radosavljević bio državni funkcioner ostavila još uvek neoborene, neslavne rekorde u stopi inflacije koja je 2011. iznosila 11%, a naredne 2012. godine 8% (prosečna godišnja stopa inflacije). Da spomenemo i učešće spoljnotrgovinskog deficita koje je 2012. iznosilo 16,4 %, a 2020. godine gotovo dvostruko manje, oko 8,8%

Kada je reč o razvijenosti merenom BDP per kapita u paritetima kupovne snage (PPP), koje spominje g. Radosavljević, ni tu se nije preterano iskazao kao ekonomski ekspert i ista ona tabela Evrostata koju spominje, pokazuje da se u periodu od 2009. (prva godina za koju postoje podaci) pa sve do 2012. indeks nivoa BDP-a per kapita u PPP u odnosu na evropski prosek nije „mrdnuo“ sa 40%. Upravo se u periodu, nakon fiskalne stabilizacije i pokretanja ciklusa rasta, tj. od 2018. pa nadalje, primećuje napredak Srbije koja je u 2020. povećala svoj odnos BDP-a per kapita u PPP (indeks nivoa) prema evropskom proseku na 43% što, ma kako malo delovalo, predstavlja nesporan uspeh, imajući u vidu da je ovo poboljšanje ostvareno na zdravim osnovama fiskalne i monetarne stabilnosti. Ovaj napredak je plod mukotrpnih reformskih procesa, i, ma koliko g. Radosavljević bežao od toga, sanacije posledica devastacije privrede i javnih finansija koju su nam eksperti poput g. Radosavljevića za vreme njihovog „ekspertovanja“ ostavili. Ovaj napredak nikada ne bi bio moguć da je Srbija ostala na kursu ekonomske, fiskalne i monetarne politike koju je zagovarao i podržavao g. Radosavljević za vreme dok je bio državni funkcioner.
Kada je reč o zaradama, nije tačna tvrdnja g. Radosavljevića „da prosek vuku oni koji zarađuju više“. U periodu decembar 2021 – decembar 2020. prosečna neto zarada je porasla za 12,9%, a medijalna zarada za 9,6% što govori da medijalna zarada prati rast prosečne zarade. Pri tome, medijalna zarada nije porasla sa 49.000 RSD na 50.000 RSD, već je u decembru 2020. godine iznosila 48.676 RSD, a u decembru 2021. dostigla je nivo od 53.349 RSD. Ma koliko g. Radosavljević pokušavao da relativizuje i minimizira napredak Srbije, činjenice se ne mogu sakriti, a činjenice govore da je prosečna godišnja zarada sa 366 EUR u 2012. povećana na 635 EUR (decembar 2021) i da je Srbija po prvi put pristigla Bugarsku (neto zarada 645 EUR), jednu članicu EU i da su zarade danas više nego u zemljama našim susedima, što je pre deset godina bila „mislena imenica“.

U svojim populističkim idejama o zaradama i predizbornoj demagogiji g. Radosavljević je zaboravio da spomene jedan vrlo bitan statistički pokazatelj, a to je broj građana Srbije koji uopšte imaju zarade. Stopa nezaposlenosti 2012. iznosila je 26%, a 2020. je smanjena na ispod 10% (9,6%), što govori mnogo više od njegovih priča o medijalnoj zaradi. Takođe, g. Radosavljević verovatno ne zna da nije isporavno upoređivati nominalne vrednosti zarada u različitim zemljama izražene prema domecilnom valutnom kursu (npr. prema evru). Pouke radi, da kažemo da treba nominalne veličine prosečnih zarada deliti sa odnosom BDP-a per kapita u posmatranoj zemlji i npr. proseka BDP-a per kapita u EU... i tako upoređivati dobijene veličine sa adekvatnim veličinama u drugim zemljama.  
Srbija pokazuje napredak i u pogledu pokazatelja siromaštva i bez obzira na pokušaje g. Radosavljevića da Srbiju prikaže u što tamnijim bojama, prema visini stope rizika od siromaštva (21,7%) Srbija ipak nije najsiromašnija država u Evropi. Treba spomenuti da su upravo u Bugarskoj i Rumuniji, koje g. Radosavljević uzima kao primere, stope rizika od siromaštva više u odnosu na Srbiju (Bugarska 23,8%, Rumunija 23,4%, Crna Gora 22,6% i Albanija 21,8%). Svaka stopa siromaštva je isuviše velika, ali nesporno je da stope osnovnih pokazatelja siromaštva i socijalne isključenosti opadaju u periodu od 2012. do 2020. godine. Stopa rizika od siromaštva koja je u 2013. godini iznosila 24,5%, spuštena je na 21,7% u 2020. godini, dok je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti (AROPE) u istom periodu opala sa 42,0% (2013) na 29,8% (2020).

Pokušaji g. Radosavljevića da relativizuje rast životnog standarda i BDP-a, i njegove populističke ideje o „munjevitom“ rastu zarada nameću pitanje zašto ove ideje g. Radosavljveć nije ostvario onda kada je za to imao prilike. Ma koliko g. Radosavljević pokušavao to da ospori, Srbija 2022. i 2012. su dva različita sveta u svim relevantnim statističkim pokazateljima rasta i razvijenosti, da ne govorimo da o razvijenosti infrastrukture, tehničko-tehnološkoj opremljenosti privrede i perspektivama rasta i razvoja koje su u godinama „ekspertovanja“ g. Radosavljevića 2011. i 2012. bile praktično nepostojeće.