TU JE SVA NJEGOVA MUKA: Dobrašinović objasnio zašto Goranu Markoviću smeta Stefan Nemanja

Tekst Dragana Dobrašinovića prenosimo u celosti: 

Nije Goran Levi Marković samo ozlojeđeni dežmekasti starčić sa čekinjastom bradicom u nepodobnom i grotesknom pokušaju, koji sa televizora bljuje vatru kojom bi da sprži užasnu vlast i njene kvaziopozicione derivate, a spomenik Stefanu Nemanji preseli u Marinkovu baru.

GLM, tako će, zbog uštede prostora, biti označen u nastavku teksta, je i uspešan i talentovan režiser, po senzibilitetu beogradski. Snimio je nekoliko prilično dobrih filmova. Nacionalna klasa, Sabirni centar, Već viđeno, Specijalno vaspitanje, Majstori majstori, vredna su ostvarenja ovog autora i domaće kinematografije. Sticaj okolnosti, splet dešavanja ili zla sudbina presudili su, međutim, da ga najveće filmske nagrade zaobiđu. Ostale su utešne, ne tako beznačajne, od one iz Vrnjačke Banje, preko Pule i San Sebastijana do Montreala.

Biće ipak pre da najveća filmska priznanja, ona iz Berlina, Venecije i Kana, o kompromitovanom Oskaru ne pričamo, nisu izostale slučajno. Jer, i pored sve simpatičnosti i zavodljivosti nekih njegovih filmova, porediti GLM-a i nekog vrhunskog režisera bilo bi slično poređenju Dostojevskog i, recimo, Paula Koelja. Ili, bokserskim rečnikom, muvaša i teškaša. U ovim poređenjima GLM je, naravno, muvaš Koeljo.

Da li su osećaj inferiornosti i nedostatak pažnje u odnosu na najbolje i najpriznatije u svetu domaćeg filma uticali da se GLM užasno ozlojedi na sve živo, osim na sebe samog, ili je u pitanju prirodni talenat za mržnju i prezir, teško je ustanoviti. To, verovatno nije ni previše važno, pošto su neotklonjive posledice već davno nastupile.

Ne bi, shodno tome, ovaj tekst ni bio posvećen GLM-u da se nanovo, u nastupu tragikomične euforije, „kraljica tijela“, kako ga je prema svedočenjima prisutnih jednom oslovio Petar Božović, nije zaleteo/la na spomenik Stefanu Nemanji. Ovaj put nema rušenja, već će spomenik rodonačelniku najznačajnije srpske dinastije biti preseljen u Marinkovu baru ili Borču. To je, u stvari, spomenik Vučiću, pa mu je shodno tome tamo negde i mesto, smatra GLM.

Lepo je i pohvale vredno biti protivnik vlasti i bolje od naše, a kamo li ove kojoj se mnogo toga može zameriti. To ponešto kaže o karakteru čoveka. Ali, šta reći kada se neslaganje pretvori u mržnju, a mržnja u slepilo u kojem vam se umesto Stefana Nemanje priviđa Aleksandar Vučić? Nešto tu ozbiljno ne valja.

Nije, ipak, to taj fenomen. Izmišlja GLM. Nije njegov problem taj što umesto Nemanje vidi Vučića, nego baš to što na mestu spomenika Stefanu Nemanji vidi upravo Stefana Nemanju. I tu je sva njegova muka. Ne bi on tu Nemanju, nego, recimo, Koču Popovića ili Bernar Anri Levija, jednog od dvojice, a što da ne i obojicu onih o kojima je snimao apologetske filmove, a čije su živote obeležili mržnja i zločin prema narodu kojem i GLM valjda pripada – srpskom.

Kako znam? Evo ovako. Da je njemu stvarno do spomenika, spomeničke kulture i estetike, svoj bi glasić žestoko podigao još 2011. godine i još ga ne bi spustio. Tada je u prisustvu vrha tadašnje vlasti u Tašmajdanskom parku otkriven spomenik nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana Hajdaru Alijevu, koji je diktatorski vladao tom zemljom. Ili bi zagrmeo kada je ispred crkve Svetog Marka podignut sramni spomenik patrijarhu Pavlu.

Tada, međutim, nije bilo ni estetske uzrujanosti i buntovničkog gneva GLM-a. Ni pominjanja Marinkove bare i drugih prigradskih naselja. Možda je tajna u tome što je takvim spomenicima Srbija unižavana, a to, reklo bi se, za GLM-a i nije neki greh. Naprotiv.

I još nešto. Ne bi on da u Marinkovu baru sa Andrićevog venca seli ni Vučića, jasno je to. Vučić je njemu potreban baš takav kakav jeste i tu gde jeste. Jer, da ga nije, o čemu bi GLM u svojoj beskrajnoj dokolici trabunjao, ko bi ga zvao u petparačke emisije i čime bi privlačio pažnju za kojom toliko žudi.

(Iskra)

VONUS VIDEO: Ovako je izgledao Spomenik Stefanu Nemanji pred otvaranje