TANASKOVIĆ: Ima li u Abazovićevom poimanju "civilizacijskih stvari" mesta za istinu?

Kako smo se približavali 11. julu, odnosno danu odavanja pošte srebreničkim žrtvama, politička i medijska instrumentalizacija ove teme, kao i svake godine, ušla je u uobičajeni krešendo, s tim što je ovoga puta ojačana usvajanjem podgoričke i prištinske skupštinske rezolucije o „genocidu u Srebrenici“, kojima se, pored ostalog, zabranjuje javno dovođenje u pitanje genocidne kvalifikacije stradanja Bošnjaka u tom gradu.

Ova dva ugledna i uticajna evropska parlamenta pohitala su da potvrde svoju privrženost i poslušnost onima koji ih štite od navodnih malignih posezanja „trećih strana“ i čiji je cilj da se stvori slika o tome da Srbija nastavlja svoju pogubnu politiku iz devedesetih godina i da je, stoga, treba na sve moguće načine što više izolovati, pored ostalog i obručem ovakvih rezolucija.

Bez obzira na sva deklarativna zaklinjanja floskulom da te rezolucije nisu uperene protiv srpskog naroda, u koje ponajmanje veruju oni koji ih papagajski izriču, racionalno nije moguće drugačije ih razumeti do kao politički nastavak rata „svih protiv jednog“, koji bi na bivšem jugoslovenskom prostoru trebalo da je završen.

Uostalom, otvorena upotreba ovih „principijelnih“ rezolucija za pojačavanje političkog i medijskog pritiska na Srbiju, u trenutku kad postaje sve jasnije da se problemi u BiH i kosovsko pitanje ne mogu brzo i lako rešiti na način koji bi odgovarao onima u (zapadnom) inostranstvu koji su ih dobrim delom i proizveli, neporeciva je potvrda njihove projektovane antisrpske funkcionalnosti.

No, o tome zaista već odavno ne vredi trošiti reči objašnjavanja i tumačenja, a više, bogme, ni zgražavanja nad oportunističkom tupošću, moralnom indiferentnošću i ideološkom ostrašćenošću onih koji, u ime naroda, po komandi dižu ruke u mehaničkim glasanjima za ozbiljne odluke kojih će se, ako je verovati istoriji, potomci građana koje predstavljaju stideti ili se, bar, neće njima dičiti.

Među zvaničnicima koji su ocenili da je umesno, a valjda za njih i korisno, ispoljiti posebnu javnu revnost u vezi sa ovogodišnjom komemoracijom u Potočarima i komšijskim skupštinskim rezolucijama koje su joj poslužile kao uvertira, istakao se i potpredsednik Vlade Crne Gore Dritan Abazović.

Ovaj besumnje talentovan i višestruko sposoban političar iz „generacije koja dolazi“, beše osvojio široke simpatije i u Crnoj Gori i van nje svojom odlučnom i odvažnom borbom protiv režima Mila Đukanovića i svojstvenih mu nepodopština, tako da su razna sumnjičava nagađanja o prirodi njegove političke orijentacije i programske platforme razumljivo i dobronamerno potiskivana u drugi plan.

Stao je na biljeg onda kada je to bilo teško, ali i najvažnije. Kao nacionalno Albanac, a izvrsni sarajevski student i doktorant, optuživan je za pokudno svrstavanje uz, navodno, antialbanske i antibošnjačke, a prosrpske snage, u zajedničkom frontu za oslobađanje Crne Gore od tridesetogodišnje autokratske i partokratske vlasti koja je u mnogo čemu podelila i ojadila crnogorsko društvo, a državu zarobila mrežom svojih poglavito sumnjivih interesnih sprega i kombinatorika.

Upućivane su mu čak i optužbe za izdaju. Na sve je to odgovarao neopterećeno, racionalno i uverljivo, pa su mu ove zamerke više podizale no što su mu obarale rejting. Sa preuzimanjem kormila državnog broda od strane šarene i ideološki heterogene koalicije tesnih pobednika nad nosiocima prethodne vlasti,  koalicije u kojoj je lider URA-e zadobio nesrazmerno mnogo uticaja u odnosu na broj mandata koji je njegova stranka osvojila u Parlamentu, stvari su se počele menjati.

Ukratko, pošto mi posleizborna previranja na društvenoj i političkoj sceni Crne Gore nisu tema, a i ne smatram se pozvanim da o njima sudim, Abazović se sa još većom i simptomatičnom usrdnošću od one koju je ispoljavao u borbi protiv režima Mila Đukanovića upregao da dokaže puni kontinuitet politike novih vlasti na spoljnopolitičkom planu sa prethodnim i na afirmisanju onoga što su i iz DPS tvrdili da je ideal građanske demokratije.

Objektivno, a ne deklarativno i retorički, to je značilo i sudar sa onim očekivanjima od (prividno?) tektonskih promena u političkom životu Crne Gore, da realističan i logičan nastavak poštovanja međunarodnih obaveza Cetinja neće podrazumevati i raniju bezosećajnost i odsustvo sluha za legitimne interese i osećanja Srba u Crnoj Gori, a i Srbije, kao bratske i po svemu najbliže susedne države, što je način na koji se u izjavama o njoj izražavaju i nosioci nove vlasti. Jer, Srbija za Crnu Goru ipak nije neko daleko pacifičko ostrvo.

Dogodilo se upravo suprotno, čemu je Dritan Abazović dao značajan doprinos.

Stvoreno je prenapregnuto društveno stanje i neminovno došlo do krize vlade, za koju se valja nadati da će biti razrešena sa dovoljno mudrosti i odgovornosti u ovom osetljivom tranzicijskom razdoblju, za koje se nije moglo očekivati da će biti lako i bez potresa. Ako je o zaista o tranziciji reč…

Želeći da i delom potvrdi svoju opredeljenost za cementiranje haške verzije istine o srebreničkoj tragediji, a verovatno i da obnovi stare veze sa Sarajevom i otkloni sve sumnje u pogledu svoje lojalnosti, Abazović je pohitao na komemoraciju u Potočarima, našavši vremena da pre toga provede dan-dva u Šeheru.

Poznato je, a bilo je i predvidljivo, s kim se sve sastao, a s kim nije, kao i da je u svim razgovorima sa sarajevskim domaćinima ispoljena puna saglasnost političkih i vrednosnih stavova.

Jedna izjava ovog doktora političkih nauka privukla je naročitu pažnju: „Usvojena Rezolucija o Srebrenici za mene je civilizacijska stvar. Onda kada takva pitanja ne budu izazvala polemiku, znaćemo da je društvo konačno iskoračilo napred“, poučitelno je, naime, rekao Abazović na Samitu o demokratiji u Jugoistočnoj Evropi, koji je održan u Sarajevu u organizaciji Međunarodnog republikanskog instituta.

Pored toga, negativno se izrazio i o nacionalizmu koji, kako je upozorio, i dalje opterećuje zajednice na prostoru bivše Jugoslavije, a što se već može smatrati neizbežnim refrenom u političkim deklamacijama (navodnih i stvarnih) „građanista“, kao da su osećanje pripadnosti nekoj naciji i nacionalna svest najteži oblici socijalne patologije.

No, meni je bio zanimljiv deo Abazovićeve izjave o tome da je usvajanje Rezolucije o Srebrenici u Skupštini Crne Gore za njega „civilizacijska stvar“.

Tom kvalifikacijom se, kao spasonosnom, toliko često i nametljivo služe političari i javne ličnosti bez argumenata, koji bi teško uopšte mogli svojim rečima objasniti šta je to civilizacija, da ona prolazi gotovo neprimetno, kao retoričko sredstvo davanja privida misaonog dostojanstva banalnostima koje ozbiljnog i zabrinutog izraza lica svečano saopštavaju.

No, ovde se atributom „civilizacijski“ poslužio jedan učeni politikolog, a ne samo osvedočeno vispreni političar, pa slučaj zaslužuje analitičku pažnju.

Šta bi, u konkretnoj situaciji i formulaciji, trebalo da znači „civilizacijska stvar“?

Logičnim zaključivanjem dolazi se do toga da je namera ovakvog kvalifikovanja Rezolucije o Srebrenici komotno i arogantno izopštavanje iz civilizacije, odnosno civilizovanog sveta, svih onih koji se sa Abazovićem i njegovim istomišljenicima u vezi sa ovim teškim i kontroverznim pitanjem ne slažu. Ako je to tako, a teško je poverovati da nije, šta bi onda bio kriterijum za pripadanje civilizaciji?

Ko uopšte raspolaže pravom da mnogobrojne savremenike isključuje iz civilizacije? Pogotovo ako je merilo njenom pripadanju politička korektnost u neupitnom proglašavanju odluke jednog politizovanog međunarodnog ad hoc, na osnovu višestruko problematičnog dokaznog postupka, apsolutnom i sakrosantnom Istinom, pod pretnjom kriminalizovanja prava na sumnju, dalja istraživanja i osnovanu kritiku, jednom rečju – na slobodu misli i izražavanja.

Zar je takav misaoni i mentalni habitus svojstven temeljnim vrednostima na kojima počiva i na kojima se vekovima slegala naša civilizacija?

Abazović, koji je učen čovek, morao bi znati da je njegovo ekskluzivističko,  tendenciozno i instrumentalizovano korišćenje zvučnim i za neuke sugestivnim argumentom“civilizacijske stvari“, za jednu krajnje spornu odluku grupe, po generičkoj definiciji slabih i grešnih ljudi (jer „čovek je slabo biće“, poučavao je mudri Vladeta Jerotić), najblaže rečeno, neprimereno, a može biti i štetno, pa i opasno.

Ima li u Abazovićevom (i ne samo njegovom) poimanju  „civilizacijskih stvari“ uopšte mesta za istinu? Ili je i ona isključena?

Možda je, zapravo, već konačno postala neotuđiva imovina neke skupine moćnih, koja bi da zavlada svetom, a pre toga ljudskom pameću i svešću?

Zašto se, onda, opterećivati traganjem za istinom, uključujući i činjenično zasnovano preispitivanje tumačenja događaja kao što je kompleks srebreničke golgote?

Zar nije lakše sve tragaoce za istinom najbližom stvarnosti proglasiti negatorima neoborive „Istine“ i đavoljim šegrtima? Tako se jednim inkvizicijskim postupkom otklanjaju rizik i nelagodnost suočavanja sa njihovim dokazima i argumentima, a ostvaruje i niz političkih probitaka.

Ako obrazovani političari, a pri tome i politikolozi, poput Dritana Abazovića, nastave da iz civilizacije isključuju svoje neistomišljenike i ukidaju pretpostavke za argumentovan dijalog sa njima, kako li će se tek sa slobodom drugačije misli obračunavati njihovi primitivniji sledbenici neznanjem i mržnjom suženih svesti?

Evo jednog paradigmatičnog slučaja

Povodom održavanja, u Beogradu, tribine „Dekonstrukcija mitova o sarajevskom suživotu i genocidu u Srebrenici“, u organizaciji informativno-političkih portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“, uz podršku Predstavništva Republike Srpske u Srbiji (08.07), na jednom FB nalogu oglasio se i novinar Edin Subašić, umirovljeni obaveštajac u OS BiH, sarajevski magistar političkih nauka, a danas, pored ostalog, i saradnik katarske, odnosno balkanske „Al-Džazire“: „Aha… ovo je ona grupa metuzalema u dvije grupe što ih Srbija i RS plaćaju da napišu odgovarajuće ‘mišljenje’. I tako je intelektualni proizvod devalvirao do besmisla… a ovamo… oni su neki profesori, doktori nauka… u suštini – ljudske mizerije. Profesore Tanaskoviću… ponosite li se učinkom srpskih vojnih i policijskih snaga u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu…? Zar niste mogli još više zločina počiniti pa da imate još ‘heroja’. Zločinci su jedno. A vi ‘intelektualci’ koji zločin tumačite kao ‘slavnu srpsku historiju’… vi ste gori od svakog ubice i sramota civiliziranog svijeta“.

Uz napomenu da je Subašić ovom prilikom bio jezički uglađeniji nego što je to za njega uobičajeno, karakteristično je da i on nastupa u ime „civiliziranog svijeta“, čiji smo svi mi koji drugačije mislimo, uključujući i veći broj uglednih svetskih naučnika i eksperata, po njegovoj oceni, civilizacijska „sramota“.

Pa naravno, lakše je tako, bezobrazno i žestoko raspaliti i izvređati, nego čitati hiljade stranica dvaju izveštaja o kojima je na beogradskoj tribini bilo reči.

Zašto bi civilizovani Subašić uopšte obraćao pažnju na trabunjanja i nekakve intelektualne proizvode tako besprizornih ljudi? Jer, reč je o „civilizacijskoj stvari“, kako ukaza njegov učeniji kolega Abazović, a „metuzalemi“, poput Gideona Grajfa, Rafaela Izraelija i ostalih, u stvarima civilizacije nemaju šta da traže.

Prvosveštenicima i ministrantima religije civilizovanosti čija  su osnovna merila bespogovorno prihvatanje politički korektne „istine“ koju diktira jedan uticajan deo međunarodne zajednice i proskineza pred njenim najmoćnijim predstavnicima, a za koju im se čini da i njima i njihovim narodima donosi trajno svetliju budućnost, bilo bi korisno da pročitaju razgovor italijanskog novinara Antonija Polita sa velikim istoričarom Erikom Hobsbaumom, naslovljen „Intervju o novom veku“ (1999).

Odgovarajući na pitanje o globalnoj dominaciji velikih zapadnih država, na čelu sa SAD, Hobsbaum je (pro)rekao:

„Zapravo, ljudi u mnogim delovima sveta nisu više spremni da prihvate princip u skladu sa kojim nema svrhe boriti se protiv okupacione sile. To važi i za Balkan. Argument iz ranijih vremena bio je da, suočen sa očiglednom i ubitačnom nadmoćnošću protivnika, mala zemlja mora, pre ili kasnije, reći ‘ pa dobro, ne može se protiv ovoga ništa učiniti’. I to bi donekle bilo i racionalno. Ali, činjenice govore da to više ne ide baš tako lako“.

Zapazio je, zatim, da je u maloj Bosni, u vreme njegovog razgovora sa novinarom, mir održavalo 64 000 stranih vojnika, a da je sa istim tolikim brojem oružnika Britanska imperija svojevremeno upravljala celim Indijskim potkontinentom…

U „civilizaciji“ iz koje se nastoji proterati traganje za istinom i sloboda misli, zajedno sa ljudskim dostojanstvom onih koji se tim zazornim porocima odaju, a misle drugačije od samozvano „civilizovanih“ i njihovih belosvetskih pokrovitelja, teško je, bar na našim prostorima, uskoro očekivati bolje dane i uspostavljanje višeg stepena političke i dijaloške kulture, a o saradnji da i ne govorimo.

Mora se, međutim, kako je govorila i delala jedna Nora Belof, istrajno suprotstavljati ideološkoj laži, ma koliko „civilizovanom“ ona sebe smatrala i nagonila nas da je smatramo.

Civilizacija, jamačno, ne počiva samo na istini, ali ne može ni opstati sasvim bez nje, pogotovo u onim stvarno bitnim „civilizacijskim  stvarima“.

Nadajmo se da je to, s onu stranu ideološke i političke pragme, ipak jasno i ljudima Abazovićevog profila. Odajući poštu ćevapima na Baščaršiji, on je pokazao da mu nisu strane istinske civilizacijske vrednosti, što sarajevski ćevap svakako i bez ikakve ironije jeste, ispoljivši meru ljudskosti koja bi mogla uputiti na, u ovom trenutku, krajnje umereni optimizam, ali bez ikakvih iluzija.