SREBRENICA - RATNI ZLOČIN, NE I GENOCID: Zoran Đorđević o žrtvama ratnih sukoba devedesetih godina

Ta rana, najnovija, svojim bolom pridruži se bolu onih bivših, takođe nezaraslih rana, i oživi sve naše bivše, pradedovske omraze, jave se ponovo aveti prošlosti i zajednička budućnost svih naroda na ovom prostoru opet postane upitna i, učini se, neizvesna i daleka.

Presuda Haškog tribunala generalu Ratku Mladiću (kojom je on osuđen na doživotni zatvor zbog zločina genocida počinjenog od strane trupa pod njegovom komandom na teritoriji Srebrenice, od jula do avgusta 1995), tu ranu samo je dodatno produbila i učinila je "živom" ranom, onom koja, barem zasada tako izgleda, nikada i neće moći da zaraste, jer joj, pored ostalog, i sama njena kvalifikacija - genocid - to ne dozvoljava. Najčešći uzrok koji dovodi do ponovnog rasplamsavanja polemika oko toga šta se zaista dogodilo u Srebrenici upravo je ta kvalifikacija, jer njen pravni okvir i osnovanost izazivaju kontroverzna tumačenja, a onda to dalje proizvodi i sva druga sporenja - koja na kraju završe međusobnim optuživanjem za sve zločine ikad počinjene u svim sukobima i ratovima koji su, nažalost, ovde vođeni.

Pravna definicija genocida - kao međunarodnog zločina namernog potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih ili religijskih grupa - kako bi se to moglo sažeti na osnovu članova 2. i 3. iz Konvencije UN o sprečavanju i kažnjavanju genocida - koja to postupanje kvalifikuje kao delo zločina bez obzira na broj žrtava, glavni je argument onih koji insistiraju da se u Srebrenici genocid i dogodio. S druge strane, mnogobrojna činjenja u ratnim uslovima, ili u sukobima ograničenog intenziteta u novijoj svetskoj istoriji - počev od savezničkih bombardovanja nemačkih gradova u Drugom svetskom ratu, preko Hirošime i Nagasakija, vijetnamskog i avganistanskog rata, mnogobrojnih sukoba na afričkom kontinentu (uz izuzetak zločina u Ruandi, za koje je suđenje u toku), rata u Zalivu, bombardovanja SRJ, do sukoba u Libiji i Siriji - u mnogim svojim aspektima i rezultatima imaju takođe obeležja zločina genocida, ali za njih nikada nikome nije suđeno, niti su uopšte bila pravno procesuirana, čak ni kao ratni zločini.

Politika duplih standarda, u ovom slučaju - i duplih pravnih standarda - praćena prethodnom agresivnom medijskom kampanjom koja opravdava upotrebu sile uopšte, naknadno ima za cilj da i sve ono što se događalo, kao i posledice koje su nastale, formalno-pravno niveliše, uokviri, u kakav-takav stvarnosni, politički korektan - kako se to danas kaže, prihvatljiv ram, koji će abolirati od odgovornosti sve one koji su silu primenili, ali i da pruži pravno opravdanje, uglavnom bazirano na tobožnjoj zaštiti ljudskih prava i sloboda i zaštiti demokratije, onima koji su u primeni te takve i tolike sile, prešli granice zacrtane međunarodnim pravom.

Pri tome se, naravno namerno, zaboravlja da nije moguće izvlačiti paralele i primeniti analogiju pri zaključivanju kada je problematika ratnih zločina (pa i zločina genocida) predmet razmatranja jer bi, u suprotnom, možda moglo biti postavljeno i poneko pitanje koje se tiče vremena kolonizacije američkog kontinenta i sudbine njegovih starosedelaca, Indijanaca (nisu li rezervati bili nekakva preteča, praslika, koncentracionih logora, mogao bi primetiti neko nedobronameran i politički nekorektan), ili poneko koje seže do vremena kolonizacije Afrike i ponašanja kolonizatora u tadašnjem Kongu, Alžiru, Etiopiji... Primera ima još. Njima, nažalost, svetska istorija obiluje - od japanske okupacije i milionskih žrtava koje je kineski narod podneo, pa do naših dana i prostora i nazovi "oslobodilačkih akcija" hrvatske vojske oličenih u "Bljesku" i "Oluji", kada je proterano više od 250.000 Srba i počinjeni brojni zločini za koje gotovo da niko nije odgovarao, ili su osuđeni na simbolične kazne.

Nužno moram da pomenem ne tako davnu prošlost i Jasenovac, ali i ostale ustaške logore smrti za Srbe, Jevreje i Rome, kao paradigmu i eklatantan primer pokušaja revizije istorijskih činjenica i njihovog tumačenja pa, samim tim - i ispravnog zaključivanja, prosuđivanja i presuđivanja o tome šta je bilo i kako se, i zašto, nešto zaista dogodilo.

Da se vratimo konkretnom slučaju. Nisu li Skelani, Zalužje, Konjevića Polje i Kravica (da pomenemo samo neka od preko 30 srpskih sela u okolini Srebrenice, koja su opljačkana, spaljena i razrušena i u kojima je ubijeno više od 3.000 nedužnih ljudi, žena i dece), takođe nešto što bi se, ako na isti način tumačimo pravnu regulativu, moglo tretirati kao zločin koji ima obeležja genocida. I nije li onda i Naser Orić, kao ratni komandant "demilitarizovane zone" (i njegovih 5.000 naoružanih vojnika unutar nje!) Srebrenica odgovoran za postupanje svojih trupa?! Međunarodno pravo, oličeno u međunarodnom sudu, kaže da nije. Ubijanje srpskih civila u okolini Srebrenice nije za međunarodne sudije zločin genocida, iako je sud konstatovao da su zločini počinjeni, ali i da za njih Orić - nije kriv.

Mnogi međunarodni eksperti (Erafim Zurof, dr Gideon Grajf, Jehuda Bauer, Imran Hoseni), izneli su vrlo kvalifikovane i validne argumente u prilog tome da je ono što se dogodilo u Srebrenici ratni zločin za koji niko sklon istini i ne spori da se odigrao, ali da to nije delo genocida, ni po jednom od bitnih elemenata. Nijedna od brojnih žrtava nije usmrćena zbog svog ličnog svojstva, onoga ko je i/ili šta je, kao što i činjenica da je veliki broj žena i dece bio organizovano evakuisan iz Srebrenice dokazuje da nije postojala namera da se ni potpuno, ni delimično uništi određena nacionalna, etnička, rasna ili religijska grupa. Takođe, da ostavimo po strani i to koliko je od ukupnog broja stradalih svoje živote izgubilo u borbi, sa puškom u ruci, probijajući se iz "demilitarizovane zone" ka teritoriji pod kontrolom jedinica armije BiH - pa potom bilo proglašeno žrtvama zločina, kao i one koji su proglašeni mrtvima a naknadno se sami oglasili, živi i zdravi, ponekad postajući i svedoci u sudskim postupcima vođenim protiv srpskih oficira. Rečju - da ostavimo sve to po strani, i da pokušamo da se usredsredimo samo na ono što bi, možda, moglo da bude lek za "živu" ranu sa početka ovog teksta.

Događaji u Srebrenici su zločin. Ratni zločin. Njega su počinili pojedinci, ili grupa pojedinaca. Mnogi od njih su osuđeni, tako i na toliko koliko su osuđeni, po različitim osnovama - kao neposredni izvršioci, učesnici, po komandnoj odgovornosti, zbog činjenja ili nečinjenja, i svaki od njih je lično, kao pojedinac, odgovoran, prema presudama, za svoju ulogu i postupanje. Da li je primena prava u svemu imala i obeležja pravednosti i pravičnosti, kao i da li je bila selektivna u tolikoj meri da je to neretko čini i neobjektivnom - pitanja su koja će jednom, valjda, dočekati da na njih bude i odgovoreno bez uticaja i interesa različitih globalnih centara moći.

Republika Srbija je svojom zvaničnom politikom, a pre svega boravkom predsednika Aleksandra Vučića (tada kao premijera) na komemoraciji u Srebrenici 2015. (bez obzira na sve ono što se tom prilikom dogodilo), nedvosmisleno pokazala svoj stav po ovom pitanju, iskazujući duboko poštovanje prema žrtvama zločina i saosećanje sa njihovim porodicama.

Svojim stalnim, proaktivnim nastojanjima da regionalne odnose unapredi sa svim državama zapadnog Balkana, na svim poljima, Srbija iskazuje svoju posvećenost i političku opredeljenost da mirnim putem, razgovorima, dogovorima i pregovorima, uz zajedničke projekte, uspostavi jednu novu stvarnost, jednu drugačiju realnost - u kojoj bi sve naše rane, na svim stranama, konačno jednom mogle (i) da zarastu. Dovoljno da tako i bude, uz nadu da je to i iskrena želja svih naroda koji na ovim prostorima žive.