BALKAN NA BAJDENOVOJ "KRATKOJ UZICI": Stiven Majer o američkom nalogu za region

Ova je naslovljena "Blokiranje imovine i obustava ulaska u Sjedinjene Države određenih osoba koje doprinose destabilizaciji situacije na Zapadnom Balkanu". U stvari, cilj uredbe je da se kazni bilo koja zemlja ili pojedinac na Balkanu za koje se veruje da su "odgovorni za ugrožavanje mira, bezbednosti, stabilnosti ili teritorijalnog integriteta bilo kog područja ili države na Zapadnom Balkanu, kao i podrivanje demokratskih procesa ili institucija".

Pored toga, uredba navodi da bilo koji regionalni "mirovni" sporazum, kao što su Prespanski sporazum (2018), Ohridski okvir (2001), Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999), Dejtonski sporazum (1995) i Zaključci mira Saveta za implementaciju konferencije (1995) "potpada pod delokrug izvršnog naloga". Drugim rečima, SAD će iskoristiti ono što smatra ju kršenjem ovih posleratnih sporazuma kao opravdanje za pozivanje na uredbu. Ironično je što administracija ne uključuje Badinterov izveštaj (1991), koji je naglasio samoopredeljenje za države naslednice Jugoslavije.

U ovom trenutku nije jasno koliko će ova uredba biti značajna u mesecima i godinama pred nama. Pravi test značaja utvrdiće vlade na Balkanu, a ne Bajdenova administracija. Ako balkanske države to shvate ozbiljno i budu oklevale da naprave promene radi ostvarivanja svojih interesa, onda će to biti uspešno. Ako ga balkanske države ignorišu, to neće biti uspešno. Lideri u regionu na to bi trebalo da gledaju kao na neopravdan, nepravedan i nezakonit upad u suverene poslove balkanskih zemalja. Zašto je administracija Bajdena objavila ovu uredbu i zašto je to učinila sada? Postoje, mislim, tri razloga zbog kojih je ovo sada učinjeno. Kolektivno ukazuju na američku slabost i nezainteresovanost za region, a ne snagu. Stoga ova uredba pruža istinske mogućnosti za balkanske lidere.

Prvo, čini se da je slovenački non-pejper "zatresao" Bajdenovu administraciju. Ne znamo sa sigurnošću da li takav papir zaista postoji. Ono što je još važnije je pretpostavka mnogih ljudi, vlada i medija na Balkanu da on zaista postoji. I, što je još važnije, činjenica je da je prvi put od potpisivanja Dejtonskog sporazuma ideja o promeni granica - i izgradnji nacionalnih država - održiva opcija o kojoj se raspravlja kao o barem delimičnom odgovoru duboko ukorenjenim problemima u regionu. Svakako je nekoliko posmatrača - uključujući mene - preporučivalo već nekoliko godina da se promene granica i izgradnja nacionalnih država ozbiljno razmotre.

Drugi su energično argumentovali protiv te ideje. Slovenački predsednik Borut Pahor se tome protivi - možda u težnji da otkupi svoju zemlju od povezivanja sa tekstom. I još snažnije, predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski predviđa da će promena granica dovesti do "kupanja u krvi". Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iako nešto manje dramatičan od Pendarovskog, takođe se protivi promenama granica. Odlazeći visoki predstavnik Valentin Incko izjavio je da je Bosna "u ozbiljnom riziku". Incko je rekao da ne postoji način da se granice mogu mirno promeniti i da "svako ko razmišlja o promeni granica prvo treba da poseti vojno groblje, od Francuske, do Staljingrada".  Ali, nije pomenuo primer istočne i centralne Evrope i Rusije posle raspada SSSR, kada je većina granica promenjena mirnim putem.

Čudno je zašto se ovi i drugi lideri protive promenama granica. Trenutni granični aranžmani uglavnom su konstrukcija zapadnih sila. Posebno Vašington, ili nikada nije razumeo dubinu i važnost etničkog pitanja, ili ga je namerno ignorisao. Zbog toga trenutni aranžman ne funkcioniše. Etničke tenzije i dalje su visoke, politička saradnja je minimalna, a bezbednosna ne postoji. Zapravo, regionalne milicije uglavnom imaju puške uperene jedne u druge. Sasvim je moguće da se nekoliko balkanskih lidera protivi promenama granica jer se plaše zapadne reakcije. Zapravo, promene granica ne moraju dovesti do "krvoprolića", posebno ako se o njima racionalno razgovara, vlade Balkana postignu miran, obostrano prihvatljiv, sporazum i glavne sile ostanu van procesa. Ovo je proces koji moraju kontrolisati i odrediti same balkanske zemlje.

Drugo, administracija Bajdena motivisana je tradicionalnom privrženošću Demokratske stranke ideji "demokratskog mira". Svakako je demokratija dobra ideja. Kao što je Vinston Čerčil slavno rekao, "demokratija je najgori oblik vladavine, pored svih ostalih". Ali, demokratija se ne može forsirati - to se pokazalo u katastrofi "Arapskog proleća".

Administracija Bajdena veruje da samo SAD imaju alate, veštinu i odlučnost da pokažu nedemokratskim zemljama da postanu demokratske. Shodno tome, jednom kada se uspostavi američka politika, kakva je bila na Balkanu pre gotovo 30 godina, postoji pretpostavka da se ona ne može menjati, jer je "savršena". Ovaj stav je izrazio Tomas Džeferson pre 200 godina idejom da je bogomdana dužnost i odgovornost SAD da uspostave "carstvo slobode" širom sveta. Ova ideja je osnova američke "izuzetnosti" i sklonosti intervencionizmu u ostatku sveta. Ponekad je američka intervencija davala dobre rezultate, ali uglavnom nije, i često je situaciju ostavljala lošijom nego pre intervencije Vašingtona - kao u Iraku i Avganistanu 2003. godine i na Balkanu 1992. godine.

Treće, administracija Bajdena nema istinskog interesa za Balkan. Ukratko, Balkan je "jučerašnje pitanje", a Vašington ima važnijih sa kojima treba da se suoči. Kina, Rusija, Iran i nekoliko drugih područja su primarna briga Vašingtona i zabrinutost zbog Balkana bila bi odvlačenje pažnje. Shodno tome, uredba treba da upozori i preti vladama na Balkanu da ne preduzimaju ništa što bi poremetilo status kvo, što bi nateralo SAD da se vrate u region. Vašington računa da će lideri na Balkanu biti saglasni i prihvatiti zahteve administracije. Po mišljenju Vašingtona, svaki napor na preuređivanju granica i uspostavljanju nacionalnih država zahtevao bi da se SAD vrate snažnije u region.

Ironično, uredba navodi da bilo kakav napor balkanskih lidera koji "dovedu u opasnost napredak ka efikasnom i demokratskom upravljanju i punoj integraciji u transatlantske institucije ... predstavlja neobičnu i izvanrednu pretnju nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici Sjedinjenih Država". Zapravo, ovo je besmislica. To je čista mantra zasnovana na samoobmani ili lažnom obrazloženju. Pa ipak, Vašington iznosi ovu tvrdnju o "vitalnim nacionalnim interesima" skoro 30 godina, ali za sve to vreme nijedna administracija nije uspela da objasni kako i zašto je Balkan važan. Tvrdnja je jednostavno lažna priča koja je prvobitno stvorena da se čini da su SAD vitalno zainteresovane za Balkan kako bi održale region u redu, iako je, istinski, Balkan vrlo mali za američke nacionalne interese.

Kako balkanski lideri i interesne grupe mogu započeti proces rasprave o graničnim promenama u regionu? Prvo, važno je shvatiti da se atmosfera promenila. Slovenački non-pejper dao je veću verodostojnost mogućnosti promene granica nego bilo kada od "Dejtona".

Ne odbacuje se, a ideja je čak stekla određeni kredibilitet u EU. Drugo, apsolutno je imperativ da se ovaj proces odvija mirno. Niko ne želi nasilje. Ne samo da bi nasilje bilo nemoralno, već bi sigurno povuklo velike sile na Balkan i unazadilo regionalni razvoj decenijama unazad.

Treće, zajedničko regionalno tržište Zapadnog Balkana koje je izgrađeno posle Samita u Sofiji prošle godine, može da posluži kao model za rasprave o političkim promenama.

Berlinski proces, koji neguje multilateralni dijalog i saradnju između Zapadnog Balkana i EU, može da posluži kao vodič za diskusije s obzirom na promene granica i izgradnju nacionalnih država. Konačno, ideja o promeni granica je toliko kritična da se to mora učiniti pažljivo i verovatno će biti potrebno dve ili više godina rasprava i razmatranja.

To se može učiniti na nekoliko regionalnih konferencija, podržanih brojnijim manjim sastancima. Međutim, proces i krajnji rezultat vrede napora, jer bi trebalo da uspostave pravičnije, pravednije i prosperitetnije zemlje.