ŠOK PRIZNANJE IZ HAGA: Osudili smo Mladića, ali nije bilo dokaza za navodni genocid u Srebrenici (VIDEO)

Haški tribunal nema dokaza o sastanku vojnog vrha Republike Srpske, na kom je navodno dogovoreno izvršenje krivičnog dela u Srebrenici, javno je priznao Jonas Nilsen, saradnik sudije Haškog tribunala Alfonsa Orija, predsedavajućeg Sudskim većem, koje je u prvostepenom postupku osudilo generala Ratka Mladića na doživotni zatvor.

Nilsen se, na predavanju u Institutu Aser, nije ustručavao da kaže da se, umesto dokaza, pribeglo zaključivanju na osnovu pretpostavki.

Doživotni zatvor i osudu za genocid u Srebrenici generalu Ratku Mladiću haške sudije zasnovale su na pretpostavci. Ne raspolažu pisanom odlukom, pa čak ni beleškama, ali su presudile za udruživanje u cilju izvršenja navodnog genocida u Srebrenici na osnovu pretpostavke o navodnom sastanku vojnog vrha Republike Srpske 12. jula 1995. godine, na kojem je dogovoreno izvršenje krivičnog dela.

Nilsen u svom obraćanju spekuliše i da li je bila noć ili dan kada se navodni sastanak održavao, pa tvrdi da su dokazali da je bilo prisutno kompletno vojno rukovodstvo. Potom priznaje:

- Nije bilo sastanka na kom je dogovoreno izvršenje tog dela. Ponavljam, nije bilo pisane odluke, nije bilo vojnih sastanaka ili bilo čega sličnog. Nekako smo morali sve da saznamo iz promene stava i ponašanja svih onih koji su bili uključeni. Sudije su se bavile klasifikacijom — šta je bilo rečeno određeni dan, o čemu je razgovarano uveče i o čemu je razgovarano dan kasnije, a naročito je bilo važno prisustvo nekih svedoka-insajdera koji su kasnije svedočili.

Ovo priznanje se može čuti na 44. minutu snimka. Podsećamo, za izvšrenje krivičnog dela genocida mora postojati genocidna namera.

Tim odbrane generala Mladića tvrdi da je bez ijednog dokaza sudsko veće uvažilo paušalnu tvrdnju haškog tužilaštva o navodnom sastanku održanom 12. jula u komandi Bratunačke brigade. Nema dokaza ni za tvrdnju da je na tom sastanku donesena odluka o pogubljenju vojno sposobnog stanovništva, osim rečenice svedoka tužilaštva Momira Nikolića, koji tvrdi da je, čekajući navodni sastanak, od izvesnog Popovića čuo da će zarobljenici biti pogubljeni.

Nilsen je potvrdio i da je, nakon što je pre Mladića i general Vojske Republike Srpske Radislav Krstić osuđen za genocid u Srebrenici, ovo krivično delo trebalo opet dokazivati, što nije učinjeno. Pravo i pravda nakon ovog skandala podrazumevale bi da Mehanizam za međunarodne krivične sudove, naslednik Tribunala, preispita već donesene presude.

Nilsenovo javno priznanje presude bez dokaza za tim Mladićevih advokata valjan je argument za pripremu odbrane u drugostepenom postupku. Ali, praksa Haškog suda upozorava da priznanje Orijevog saradnika samo po sebi ne znači ništa, ako za pravo i pravdu mesta ne bude ni u Mehanizmu za međunarodne krivične sudove.