PROMENA GRANICA NE ZNAČI I RATOVE: Autorski tekst Stiven Majera, nekadašnjeg zamenika šefa CIA za naš region

Iako je "non pejper", ili barem njegov sažetak, u opticaju već neko vreme, njegov puni uticaj tek počinje. On je pomogao da otvori - i legitimizuje - raspravu, i razmatranje teme koja je do sada bila tabu. Konkretno, o pitanju promena granica na Balkanu i mirnog rastavljanja Bosne sada se ozbiljno debatuje.

Takve rasprave mogu da obore lažni narativ zapadne - posebno američke - vizije o tome kako treba organizovati Balkan. U stvari, još od Dejtonskog sporazuma 1995, zapadni političari insistiraju da Balkansko poluostrvo mora da bude organizovano kao da je vazal Evrope i SAD, a ne kao da su ljudi na njemu zreli, inteligentni, nezavisni akteri. "Non pejper" može delovati kao pokretač izgradnje političkih zajednica u skladu sa etničkom stvarnošću. Za zapadne sile, etnički izgrađene države ne samo da krše zapadne standarde da moderna demokratska država MORA biti multietnička, već da je etnička država nemoralna. Dokument je dao legitimitet ideji da su za Balkan, bar u ovom trenutku, etnički izgrađene države racionalne i da služe interesima građana balkanskih zemalja.

Moguća su samo tri ishoda rasprave o budućnosti Balkana. Prvo, lideri regiona mogli bi da zaključe da će zadržati status quo. Odnosno, oni ne bi napravili značajne promene u političkim konfiguracijama koje sada postoje. To rešenje bi potvrdilo zapadnu perspektivu političke budućnosti Balkana. Ali, to bi takođe garantovalo političku i ekonomsku stagnaciju. To bi učvrstilo iste prekogranične antagonizme koji već postoje. Ovaj izbor ne bi služio ničijim interesima. Drugi zaključak rasprava o budućnosti mogao bi da rezultira daljom centralizacijom. U praktičnom smislu, ova odluka uticala bi na Bosnu i Kosovo više nego na druge političke zajednice. I verovatno ne bi zahtevala promenu granica. Ali, veća centralizacija ne bi služila ničijim interesima, a gotovo sigurno bi pogoršala etničko rivalstvo i mogla da podstakne etničko nasilje. Treći ishod diskusija mogao bi da bude "raspad". Za Balkan bi ovaj izbor značio rešenja koje su predlagali "non pejperi" - etnički izgrađene države i etički relevantne granice. To bi zadovoljilo savremenu želju za životom u etničkim političkim zajednicama, a ne bi sprečilo ekonomske, bezbednosne i političke sporazume, već bi ih, u stvari, olakšalo.

Pitanja od unutrašnjeg i spoljnog značaja za Balkan utiču na raspravu. Unutrašnjim pitanjima dominiraju etnička pripadnost i istorijsko pamćenje. Etnička pripadnost je i dalje najvažnija karakteristika koja definiše Balkan. Ona je usko povezana sa istorijom regiona i, kao što je jednom rekao Vinston Čerčil, "Balkan je stvorio više istorije nego što može da potroši". Postoje tri područja u kojima su se etnička pripadnost i istorija spojili u trenutnoj konfiguraciji država ističući koliko kontraproduktivne mogu biti multietničke države u izgradnji zdravih, prosperitetnih političkih zajednica.

Prvo je složena situacija koja obuhvata Albaniju, Kosovo i Srbiju. Kosovo je oslonac ovog trostranog pitanja. Dva najvažnija pitanja su status Kosova, uključujući odnose sa Srbijom, i relacije između Kosova i Albanije. Nema sumnje da je Kosovo centralno za istoriju Srbije, uključujući Kosovo polje, verski značaj za srpsko pravoslavlje i Srbe koji žive u "džepovima" na nekoliko mesta na Kosovu, od kojih je najistaknutiji na severu. Tokom poslednjih pet godina srpsko stanovništvo je naglo opalo. Ali, Kosovo je takođe kritično za istoriju i samosvojnost kosovskih Albanaca koji imaju ubedljivo najveći procenat stanovništva. Iako su kriminal i korupcija rasprostranjeni na Kosovu, kosovski Albanci su odlučni da zadrže svoju nezavisnu državu. Shodno tome, svaki pokušaj Srbije da povrati celo Kosovo doveo bi do rata i intervencije spoljnih (zapadnih) sila.

Ključno je da se pitanje Albanije - Kosova - Srbije reši na miran način. Bez mirnog rešavanja ovog pitanja, region će i dalje stagnirati, dok ključa etničko neprijateljstvo. Jedini pravi način za rešavanje ovog pitanja je putem kompatibilnih, etnički zasnovanih, država koje pregovaraju o nagodbi zasnovanoj na sporazumima o samoopredeljenju i uzajamnom nenapadanju.

Jednom kada se uspostavi ova vrsta okvira, bilo bi moguće uspostaviti bliže ekonomske i bezbednosne aranžmane. Samoopredeljenje u ovom kontekstu verovatno znači pregovaranje o nagodbi koja omogućava nezavisno Kosovo južno od reke Ibar i predviđa pravo Albanije i Kosova da se mirno ujedine kao jedna zemlja. Kosovo i Albanija već dele nekoliko diplomatskih misija i oko 140 bilateralnih sporazuma. Štaviše, izbor Vljose Osmani Sadrije, uz izbor Aljbina Kurtija za premijera i predsednika parlamenta iz iste stranke, praktično garantuje glasanje o ujedinjenju Albanije i Kosova. To neće predstavljati pretnju Srbiji, koja je vojno i ekonomski mnogo jača od ujedinjene Albanije i Kosova. Rešavanje ovog pitanja takođe mora da garantuje da Srbija može da proširi suverenitet nad delom Kosova severno od reke Ibar.

O pitanju Albanije - Kosova - Srbije trebalo bi razgovarati i dogovoriti se što je pre moguće, pre nego što dijalog Beograda i Prištine, koji sponzoriše EU, podrije sporazume korisne svim trima stranama. Ako se ovaj dijalog zaključi konačnim sporazumom, otvoriće se status kandidata za EU za Kosovo, čime će se poništiti svaki podsticaj za Prištinu da pristane na sveobuhvatan sporazum između tri strane. Takođe, dogovoren zaključak dijaloga nastaviće da podriva suverenitet Srbije - baš kao što su to činili Briselski proces i Ahtisarijev plan - jer su se ovi poduhvati bavili desetinama manjih pitanja koja su hiljadu puta umanjila suverenitet Srbije.

Drugo je dugotrajno pitanje Bosne (BiH). Čak i više od pitanja Albanija - Kosovo - Srbija, Bosna je direktan rezultat zapadne nesposobnosti i arogancije. To je, u stvari, "država" koju niko u regionu nije želeo. Postojanje Bosne, barem u njenom sadašnjem obliku, direktan je rezultat mešanja i pritiska Zapada. Čak i sada Vašington nije voljan da napusti 26 godina dugu neuspelu politiku koja je dovela do propadanja ekonomije, zapanjujuće nezaposlenosti, korupcije, egzodusa mladih i oslabljujućeg političkog sistema. Etnička racionalizacija pruža priliku za uspostavljanje etničkih političkih zajednica koje bi verovatno mogle da funkcionišu efikasnije i mirnije od osakaćene "države".

Primena etničke logike u Bosni sadržana je u zahtevu za napuštanjem institucija koje su zapadne sile nametnule pre 26 godina. Organizacije kao što su Savet za implementaciju mira, visoki predstavnik i bonska ovlašćenja odavno su nadživele bilo kakvu korisnost koju su imale pre više od 20 godina. Odbacujući ove beskorisne institucije Narodna skupština Republike Srpske odbila je zahtev aktuelnog visokog predstavnika da opozove odlikovanja koja su dodeljena osuđenim ratnim zločincima. Narodna skupština je dalje odlučila da visoki predstavnik ni u jednoj situaciji ne može imati veća ovlašćenja od RS. Ovo je korak u dobrom smeru, jer razjašnjava pravo nacionalne zajednice da se otvoreno i u potpunosti izrazi kao nezavisna celina.

Balkanski lideri razumeju, bar donekle, da EU pati od unutrašnje dezintegracije i slabosti koje su pogoršane renacionalizacijom politike u Evropi. Istovremeno, ekonomski disparitet između severne i južne Evrope raste. Da li je članstvo u EU dobra stvar za Balkan, nesumnjivo je otvoreno pitanje. Ali, većina balkanskih lidera misli da jeste, pa će se zahtevi nastaviti, iako možda nestalno.

Ironično, EU nije mnogo reagovala na "non pejpere", osim da bi ponovo potvrdila cilj konačnog uključivanja Balkana u EU. Međutim, bilo je određenih reakcija pojedinih evropskih zemalja koje, ako ne saosećaju u potpunosti, bar ih razumeju i prihvataju. U stvari, verovatno je da će EU prihvatiti bilo kakav aranžman na Balkanu koji se može mirno rešiti. Ovo bi trebalo da bude pozitivan znak za balkanske lidere da nastave sa izgradnjom zemalja zasnovanih na etničkoj pripadnosti. Ako se to može uspešno uraditi, to bi trebalo da reši mnoga nerešena pitanja, uklanjanjem etničke dimenzije kao sporne tačke.

Međutim, neki lideri u Evropi i na Balkanu opasnost vide u promeni granica. Na primer, predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski predviđa "krvoproliće" ako se promene granice. Ovaj strah ponavljaju Valentin Incko, visoki predstavnik i drugi. Ali rat ne mora da bude reakcija. Od raspada SSSR imali smo nekoliko primera zemalja u Evropi koje su mirno menjale granice i nema razloga da se isti princip ne može primeniti na Balkan. Nemačka je bila mirno ujedinjena, Čehoslovačka se mirno podelila na dve države, a Rusija je mirno izgubila nekoliko svojih republika. Da, Rumunija i Jugoslavija su videle nasilje i rat, ali to ne mora da bude uzor danas, ako postoji obaveza da se to pitanje reši mirnim putem.