PRINCIP

U suton druge Jugoslavije i u osvit rata, grupa ustavnih sudija predvođena Robertom Badinterom, preuzela je na sebe zadatak da pronađe pravni princip koji će sprečiti da se neminovni raspad države završi u krvi.

Usvojili su princip "status kvo" - Jugoslavija će se raspasti po već iscrtanim republičkim granicama.

Koliko je Komisija bila uspešna, danas je očigledno. Nove granice crtane su krvlju, a da ni do danas nisu do kraja utvrđene i iscrtane. Ipak, eho Badinterove komisije i njihovih principa prevedenih u floskulu "nepromenljivost granica" i danas odjekuje bivšom Jugoslavijom i hodnicima zgrada briselske administracije.

Ta floskula po potrebi se poteže i promoviše kao princip od koga se ne odustaje, ili se zaboravlja i ostavlja u prašnjavim fiokama istorije, kako već velike sile u tom trenutku nađu za shodno.

Badinterovi principi 2008. godine, kada su pod uticajem Amerike države redom prihvatale nezavisnost Kosova, zvučali su kao da su napisani na nekom davno izumrlom jeziku koga se više niko ne seća.

A kada se ovih dana, u različitim "non-pejperima" pominje nezavisnost Republike Srpske, ponovo se sećamo zaključaka Komisije i ponovo uviđamo važnost nepromenljivosti granica.

Naravno, onih koje je, sa partnerima, iscrtala Amerika, a ne onih, po međunarodnom pravu još važećih, zapisanih u dokumentima UN.

Od Badintera smo izgleda propustili da naučimo lekciju o važnosti principa u međunarodnim odnosima. I da shvatimo da ne mogu jedne granice biti neupitne, dok se neke druge licemerno brišu "prihvatanjem realnosti". Šta se događa kada se međe crtaju na taj način, već smo, nažalost, gledali.