POSTELJINA

Povoda za ovo, u suštini pravno i teoretsko pitanje je pregršt predloženih propisa koji treba da urede osetljiva pitanja zaštite od diskriminacije, rodne ravnopravnosti, pa i istopolnih zajednica.

Posteljina se bira spram kreveta, pa je trebalo da i pisci ovih propisa vode računa o nizu okolnosti - drugim zakonima, pravnoj praksi, običajima i javnom mnjenju, pa i o - Ustavu.

Pravnici dobro znaju da norma koja krši druge norme ili je neprimenjiva, ništa dobro neće doneti.

A ovakvih odredaba u novim propisima ne nedostaje. Njima se uvodi rodna ravnopravnost u jezik, a reč sveštenika zatvara u hramove - jedina mesta gde mogu da iznose svoja učenja, a da ne rizikuju prijavu zbog diskriminacije. Na istom tragu je i ograničavanje raspolaganja imovinom ili apsolutno izražavanje transrodnog identiteta kroz odeću i obuću.

Ovako delikatna pitanja, svakome je jasno, mogu da se regulišu samo postupno, u dugotrajnim procesima, uz svu potrebnu edukaciju i javnu raspravu. A svega toga je u fazi pisanja ovih zakona bilo premalo ili nimalo. Umesto toga, predlagač je ponudio samo golu briselsku agendu čija je okosnica nova "rodna ideologija". Koja je, vidimo i to, postala prvorazredni prioritet države.

Poštovanje ljudskih prava ne sme biti predmet spora, ali isto bi trebalo da važi i za razmenu argumenata i širi društveni razgovor. Preduslov za dobre, trajne i primenjive zakone jeste da dijalog postoji još negde, osim u nazivu ministarstva koje ih naručuje.