ĆIRILICA DEŽURNI KRIVAC: Nova epizoda napada na srpsko pismo, ovoga puta u Mostaru

APRILA 1941. osnovana je ustaška i nacistička NDH. Već petnaestak dana kasnije doneta je zloglasna Zakonska odredba o zabrani ćirilice. Sa svih zgrada uklonjeni su natpisi na tom pismu, kao uvod u pokušaj uklanjanja čitavog srpskog naroda u Hrvatskoj.

Osamdeset godina kasnije, gotovo u dan, ponovo je jedna zvanična institucija dozvolila sebi da napiše "Zabranjeno pisanje ćirilice". Učinila je to "Hrvatska pošta" iz Mostara, na pismu poslatom iz tog grada u Novi Sad. Na željenu adresu pošiljka nije stigla. Nadležni su je vratili pošiljaocu uz citirano, sramno obrazloženje. Da sve bude gore, to je učinjeno u Bosni i Hercegovini, gde je ćirilica jedno od zvaničnih pisama.

Nije ovo jedini napad na srpsko pismo. U Vukovaru pokušaji postavljanja tabli sa ćiriličkim natpisima redovno dovode grad na ivicu građanskog rata. Table na javnim institucijama ispisane ćirilicom nebrojano puta su razbijane čekićem. Tamošnji zvaničnici, uprkos odlukama suda, odbijaju da ih postave tvrdeći da "još nije vreme".

Svaka razbijena tabla, svako vraćeno pismo podsećanje je na strahote NDH. Države na čijoj teritoriji je nekadašnja Pavelićeva tvorevina zabranjivala srpsko pismo, makar iz poštovanja prema žrtvama genocida u kojem su stradale stotine hiljada Srba, tako nešto sebi ne bi smele da dozvole. Da ne idemo toliko daleko da govorimo o pravu na korišćenje sopstvenog jezika i pisma.

Za one koji ne mogu da prežale NDH, ćirilica je bila i ostala simbol srpskog naroda, koji treba ukloniti i zabraniti. Ponekad se čini da upravo takvi ćirilicu doživljavaju kao nešto neraskidivo vezano sa srpskim identitetom, mnogo više nego sami Srbi. I da im je više stalo da je zabrane i proteraju, nego Srbima i Srbiji da je sačuvaju.