EKOLOŠKO OGLEDALO: Voda je derivat za kojim će svet žuditi u budućnosti

Istina, reč je o tehničkoj vodi, ali nema sumnje da će se u jednom trenutku na njoj naći i pijaća. Voda je, dakle, "derivat" za kojim će svet žudeti u budućnosti. Mi, međutim, kao da nismo svesni te činjenice. Prema ovom neprocenjivom blagu odnosimo se bahato i gotovo sve naše reke pretvorili smo u plutajuće kontejnere. Poražavajuće slike takvog odnosa mogu da se vide na svakom koraku. Plastične flaše i kese, sve vrste smeća, uginule životinje, nameštaj i bela tehnika, čak i čitave karoserije automobila - sve je to deo sramnog dekora naših reka. Ako na sve to dodamo industrijski otpad, koji se sliva u njih, nije čudo što nam većina reka postaje poput onih koje su u nekim delovima svog vodotoka već mrtve poput Krivaje, zagađene kao Borska reka i Pek, deponije poput Lima i Drine. Neke od njih iz čijih se korita voda donedavno mogla piti, sada su ogledalo bahatosti. Kao najveće blago nasledili smo ih od predaka, ali neodgovorni smo da ih takve ostavimo potomcima. Ne može voda sve da odnese, ona našu bruku nagomilava i "pamti", i već sada polako, istom merom vraća kada izlivajući se iz zapušenih korita, odmah posle prvih obilnijih padavina reke počnu  da uzimaju svoj danak.

Nažalost, kako se odnosimo prema vodi, takvi smo i prema svim oblastima životne sredine. Vazduh nam je sve zagađeniji, toliko da je u nekim gradovima, Beogradu, Boru, Smederevu, Pančevu, Užicu, Valjevu..., na vrhu svetske liste najzagađenijih. Umesto drveća koje bi takav vazduh prečišćavalo, mi "sadimo" divlju deponiju gde god nađemo zgodno mesto. Iz Ministarstva za zaštitu životne sredine, 2017. godine, navodilo se da ih ima oko 4.500. Na njima, prema nekim procenama, završi petina komunalnog smeća Srbije. Koliko to iznosi nije teško izračunati ako se po podacima iz Strategije upravljanja otpadom zna da svaki stanovnik naše zemlje godišnje proizvede oko 318 kilograma smeća (ostaci hrane, organski otpad, plastika, karton, kućna hemija...). Na tim tempiranim ekološkim bombama opasnim po zdravlje, ima svega, od igle do lokomotive. Porazno je, međutim, što između tih divljih deponija i oko 160 opštinskih i zvanično registrovanih gde se odlaže većina đubreta - gotovo da nema razlike, jer je njihovo delovanje na životnu sredinu isto budući da ne zadovoljavaju sanitarne standarde. Na taj način štetne i opasne materije dospevaju u zemljište, biljke, životinje, pijaću vodu i hranu, a često i u vazduh s obzirom na to da su požari na ovakvim smetlištima česta pojava.

Na divljim deponijama završe i tone papira i kartona koji se mogu reciklirati umesto što se seku šume za njihovu proizvodnju. Ni trećina zemlje nije nam pod drvećem, a šume bahato arčimo. Ukoliko nastavimo sa rasipničkim ponašanjem, ostaćemo i bez njih, jer ih uz našu neodgovornost uveliko "načinju" i klimatske promene. 
Veća ulaganja u infrastrukturu i sisteme za sakupljanje otpada, reforma javnih komunalnih preduzeća, planske i velike akcije pošumljavanja i čišćenja korita reka, neprestano obrazovanje mladih o važnosti očuvanja životne sredine, ali i oštrije kazne za sve koji ne odlažu otpad po propisima, neka su od rešenja koja predlažu stručnjaci. Ne bude li se brzo i efikasno pristupilo rešavanju problema, u "ekološko ogledalo" Srbija od bruke neće moći da se pogleda.