NEĆE MOĆI: Stručnjaci za genocid

NE verujem u koincidencije, a upravo jedna takva "koincidencija" desila mi se dan pre pisanja ovog teksta. Posle mnogo vremena (godine su u pitanju) javio mi se prijatelj, pisac i prevodilac Žarko Radaković, što me je podsetilo na predstavljanje jedne od njegovih knjiga novembra 1999. godine u Kelnu. Tokom ovog događaja koji je trebalo da bude posvećen isključivo lepoj književnosti, nakon čitanja odlomaka iz njegovog romana, jedna Nemica se javila s pitanjem "osećate li se odgovornim za zločine nad kosovskim Albancima". Kao što vidite, to pitanje mi se urezalo u sećanje, a razlog je njegova sumanutost. Kakve veze čovek koji se bavi književnošću i u Srbiji u tom trenutku ne živi već deceniju može imati veze s nekakvim ratnim zločinima počinjenim na Kosovu? Veoma je prosto - zato što je Srbin. Taj način razmišljanja vrlo je ilustrativan i nije plod misaonog procesa jedne usamljene individue nego matrice koja je propagandom godinama usađivana u umove ljudi da bi se opravdao zločin nad jednom državom i njenim narodom. Oseća li se ona odgovornom za brojne zločine svojih predaka i zašto ne?

DA pristup iz prethodnog primera nije usamljen, i da se zapravo radi o jednom od načela državne politike koja često prelazi liniju bezobrazluka, može se videti iz brojnih primera. Na primer iz izjave tadašnje nemačke ministarke odbrane, a današnje predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, koja je 2018. rekla da se s Rusijom mora razgovarati s pozicije sile. "Što se tiče razgovora sa pozicije sile, vratite se u istoriju. Ako sami ne čitate, pitajte dedove kako je to razgovarati sa Rusijom sa pozicije sile. Oni vam mogu ispričati", lepo joj je posavetovao njen ruski kolega Sergej Šojgu.

BITI Nemac i govoriti Rusima o "poziciji sile" je isto kao i biti Nemac i govoriti Srbima o genocidu, a upravo je to uradio ambasador ove zemlje u Beogradu Tomas Šib. Umesto što plaća nekim domaćim aktivistima da prave mape srpskih zločina, i ovaj gospodin bi pre svega trebalo da se podseti istorije svoje zemlje i svojih predaka. Kaže on nama da je NATO agresija 1999. godine na našu zemlju bila neophodna da bi se sprečio "genocid" nad kosovskim Albancima, a onda, u najboljem maniru iz poslovice "nije majka sina klela što se kockao nego što se vadio", dan kasnije dodaje da je bombardovanje bilo "opravdano" i da je "neprimereno" pravljenje paralele između agresije 1999. i 1941. godine.

SLABO, izgleda, Šib poznaje istoriju svoje države. Zaboravlja da je povod za Minhenski sporazum kojim je 1938. raskomadana Čehoslovačka bila Hitlerova briga za zaštitu nemačke manjine u toj zemlji i pretnja da će je od ugnjetavanja i "genocida" zaštititi svim mogućim sredstvima, uključujući i ultima ratio (krajnje sredstvo) u vidu agresije, što je način na koji Šib u svojoj izjavi objašnjava bombardovanje. Da, za razliku od Čehoslovačke 1938, kada je potpisan sramni sporazum, 1999, kako sam Šib kaže, "nažalost nije bilo moguće naći zajedničko rešenje u Savetu bezbednosti UN", ali je "odluka, ipak, morala biti doneta kako bi se sprečila humanitarna katastrofa". I u tome je jedina razlika. Takve razlike nema kada je u pitanju Poljska, koju je Hitler optuživao za ugnjetavanje nemačke manjine na njenoj teritoriji, pa je ultima ratio tamo upotrebljen posle operacije pod lažnom zastavom tokom koje su poljski vojnici napali jednu nemačku radio-stanicu. Račak?

I KAKO, onda, da ne pravimo paralele? Nije li upadljivo da je Nemačka i u Drugi svetski rat, i u agresiju iz 1999. ušla pod izgovorom sprečavanja ugnjetavanja, odnosno "genocida" nad jednom nacionalnom manjinom? Prvi put nad svojom, drugi put nad svojim saveznikom iz prethodnog rata. Ako im je cilj na Kosovu bio "sprečavanje genocida", kako je onda moguće da su prvi meci koje su nemački vojnici ispalili na tuđoj teritoriji posle Drugog svetskog rata bili usmereni na dvojicu mučenika koji su pokušavali da spasu živu glavu usled albanskog orgijanja i pobegnu iz Prizrena? Kako je moguće da nisu sprečili da se broj Srba u tom istom Prizrenu, sedištu njihovih snaga u okviru Kfora, ne svede na svega nekoliko desetina? Kako je moguće da su dozvolili pogrom iz 2004? A nije da su Srbi u Prizrenu ubili njihovog visokog oficira, pa da time "opravdaju" zatiranje kao što je bio slučaj posle ubistva upravnika Češke i Moravske Rajnharda Hajdriha i uništenja sela Lidice.

GOVORE nam zapadnjaci, uključujući i Šiba, da meta agresije nije bio srpski narod nego Slobodan Milošević, ali pitanje na koje ne mogu da odgovore jeste koliko je Slobodana Miloševića ubijeno tokom agresije, a koliko dece, žena, civila"

ZANIMLjIVO je i da Nemci veruju da nije u redu kada im američki ambasador u Berlinu govori stvari koje im se ne dopadaju, pa ga napadnu iz svih raspoloživih sredstava, kao što je bilo s nama dobro poznatim Ričardom Grenelom, ali isto tako misle da njihov ambasador u Beogradu može da govori šta mu padne na pamet. Kad smo već kod Amerikanaca, šta mu padne na pamet govori i njihov ambasador u Srbiji Entoni Godfri, takođe ekspert za genocid. Po diplomatskom predstavniku države koja je ubila milione Indijanaca, a one preživele drži u rezervatima, Šibov stav nije "ni nov, ni kontroverzan". Samo još fali da se jave i Turci da kažu pokoju o sprečavanju genocida.