NEĆE MOĆI: Na korak od Sodome

NARODNI ustanak od 27. marta 1941, čiju 80. godišnjicu obeležavamo u trenutku dok pišem ovaj tekst, bio je reakcija na odluku tadašnjih jugoslovenskih vlasti ozvaničenu dva dana ranije, 25. marta, da Kraljevina pristupi Trojnom paktu.

Osnovni dokument su 27. septembra 1940. potpisali nacistička Nemačka, fašistička Italija i imperijalni Japan. U tački jedan tog sporazuma pisalo je da Japan priznaje i poštuje vođstvo Nemačke i Italije u zavođenju novog reda u Evropi, na šta su evropske sile uzvratile priznavanjem iste uloge Japanu na Dalekom istoku.

Neskriveni i tokom rata u propagandnim poduhvatima mnogo puta isticani cilj sila Osovine bila je izgradnja "nove" i "moderne" Evrope.

Izgradnji "novog evropskog poretka" neke države priključile su se milom, poput Mađarske ili Rumunije, a neke silom, poput Višijevske Francuske. Nesumnjiv je bio entuzijazam prisutan među svim evropskim narodima da se uključe u izgradnju te Evrope.

Taj entuzijazam se najbolje ilustruje značajnim učešćem u Vafen SS-u predstavnika svih tih naroda. Od Francuza koji su poslednji branili Hitlerov bunker u Berlinu '45, preko Belgijanaca čiji je lider Leon Degrel postao jedan od najodlikovanijih boraca na Istočnom frontu sa čak 75 borbi prsa u prsa, ili zvanično neutralnih Španaca, okupljenih u "Plavoj diviziji", i Šveđana, iz jedinice "Sveborg", do "naših" esesovaca, iz divizija "Handžar", "Kama", ili "Skenderbeg".

U ovu borbu za "novu Evropu" nisu se uključili jedino Srbi, među kojima Hitler nije mogao da nađe ni tri dobrovoljca, uprkos postojanju Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića. Ili možda baš zbog toga što ni "ljotićevci" nisu hteli da ginu za takvu "modernu" Evropu.

Pretpostavljam da bi, kada bi se ova situacija ponovila danas, zagovornici borbe za ljudska prava i "evropeizaciju" Srbije puč od 27. marta proglasili za korak unazad i suprotan modernizmu i savremenim tendencijama. Vuk Drašković, uostalom, to otvoreno i zagovara.

Usvajanjem zakona o istopolnim zajednicama Srbija bi se, tvrde zagovornici ove ideje, modernizovala i svrstala u red naprednih država, ali kao što vidimo iz primera s 27. martom, kao i mnogih drugih, nije svaka modernizacija dobra, i odbijanje da se svrsta u red država koje su u tom trenutku "moderne" i "progresivne" ne podrazumeva automatski i da se čini nešto veoma dobro.

Nekada se to odbijanje, ma koliko da košta i koliko god života jednog naroda uzelo, može smatrati nečim dobrim, iako se u datom trenutku tako ne čini. Iako izranjavljen, srpski narod je iz Drugog svetskog rata izašao kao pobednik i na strani dobra, jasnog opredeljenja da sloboda nema cenu.

Kao što nam je tada "modernost" nametana iz Berlina, "centra nove, ujedinjene Evrope" i saveza koji se nazivao Trojni pakt, danas nam se nameće iz Brisela i saveza koji se naziva Severnoatlantski pakt. Deo te modernosti, za koju se zalaže i pravnik i doskorašnji direktor domaće ispostave Soroševog Fonda za otvoreno društvo Milan Antonijević, jeste i istopolni brak, iliti zajednica. Ako to ne prihvatimo, ne možemo se svrstati u red "modernih" država, tvrde.

Kakvi su to temelji društva ako ih može srušiti jedan zakon, upita nas Antonijević u jednoj televizijskoj emisiji. A kako se, inače, ruše temelji društva, ako ne zakonima na kojima svako društvo i počiva? Sami zakoni su temelji društva i oni su skrojeni u skladu s većinskom voljom građana o tome kako žele da to društvo izgleda. I nije u pitanju samo jedan benigni zakon, u pitanju je strateška namera da se ti društveni temelji potpuno redefinišu, ali korak po korak (to i zagovarači ovakve reforme otvoreno kažu). U ovom slučaju, polazimo od nekih osnovnih prava koja se teško mogu osporavati, da bi se došlo do usvajanja dece u istopolnim zajednicama, što je i sama autorka Gordana Čomić priznala. Već toliko puta viđena tehnika "kuvanja žabe".

U ovoj borbi se oni koji se protive ovakvom načinu regulisanja prava istopolnih partnera proglašavaju za "retrogradne zlonamernike", i pripisuje im se čak i sklonost ka nasilju, što je Antonijević i pokušao da učini u pomenutoj emisiji. Svog sagovornika otvoreno je optužio za nasilništvo pošto je, govoreći o religijskom značaju braka (a svaki je brak u svojoj osnovi religijska kategorija, jer je on u svakom društvu, do ovog "modernog" bio praćen religijskim ritualima), pomenuo Hristov odlazak na svadbu u Kani Galilejskoj i Božju kaznu za razvrat i iskvarenost u starozavetnoj priči o Sodomi i Gomori. "Sad ste krenuli u nasilje, spaljivanje. Nije to za građane, zaista", rekao je on. Starozavetna priča koja za cilj ima pouku o tome kako treba živeti, a kako ne, jeste poziv na nasilje? I to "nije za građane"? Ovim pristupom dolazimo do toga da Bibliju treba zabraniti, jer negativno govori o homoseksualizmu, pa samim tim poziva i na nasilje? Kaže Antonijević da cilj ovih zakona nije da se nekome daju veća prava nego da se ona ujednače. Možda u ovom koraku, ali kako je krenulo, već u sledećem će ljudi koji veruju u poruke Starog i Novog zaveta biti primorani da svoju veru iskazuju "između četiri zida", i da zbog delikta mišljenja budu kažnjavani, dok će drugima biti dozvoljeno da svoje strasti iskazuju i nameću. Onda će svi biti ili moderni, ili zabranjeni. Korak po korak, ili 27. mart?