UPIRANJE PRSTA U PEPE LE TVORA: Ima li kraja, a ako ga ima - dokle?

Čuli smo je u detinjstvu i, uglavnom, usvojili po(r)uku. Posle smo učili i kako je bolje - ma koliko krivaca na slobodi, no jedan nevin u zatvoru i još mnogo sličnog. Onda se desi da kolumnista "Njujork tajmsa" poviče "Silovatelj!", pritom upirući prstom u - Pepea le Tvora, omiljenog crtanog junaka koji već sedam i po decenija predstavlja najpopularniju karikaturu(!) zavodnika i - sahrani ga. I niko se ne smeje. Pogotovo niko ne pita - ima li kraja, a ako ga ima - dokle?

Naprotiv, svi su smrtno ozbiljni, vode beskrajne rasprave o tome da li je primereno da deca i mladi gledaju Pepeove uporne, i zbog te sumanute upornosti neodoljive i presmešne, nasrtaje na Cica Macu. Baš kao što se sukcesivno oglašavaju stvarne žrtve pravih, dokazanih silovatelja od krvi i mesa, tako se sad najednom javljaju one koje su se, kako vele, oduvek identifikovale sa Pepeovom "žrtvom" - mačkom koju Le Tvor spopada.

No, veruje li ijedna od njih zaista, veruje li i taj američki kolumnista (koji je usput uspeo da potkači i Brzog Gonzalesa koji je dosad izmicao svevidećem cenzorskom politkorektnom oku - kao junaka koji potpiruje stereotipe o Meksikancima, naravno), da gledanje Pepeovih romantičnih poduhvata, iz bezbroj pokušaja i isto toliko promašaja i katastrofa, izaziva išta sem zdravog smeha.

Možda nauči ponekog dečačića kako to definitivno ne sme, i ne bi trebalo da se radi.

Bilo bi lepo, a možda i spasonosno, makar jednom postupiti malo manje ishitreno na prvi povik "No-no!", možda organizovati anketu - koja bi, plašim se, dokazala da se nijedan silovatelj sveta nikada nije ugledao na nesretnog Pepea.