NEĆE MOĆI: Gospodar muva

ZNATE, prijateljem sam smatrao i veoma voleo Vuka Jeremića. Očarala me je predstava koju sam o njemu imao kao srpskom patrioti i velikom borcu za očuvanje Kosova i Metohije u okviru Srbije, zbog čega su me neki proglašavali čak i za "Jeremićevog ekstremistu".

Putevi su nam se razišli definitivno 2014. godine i od tada nismo bili ni u kakvom kontaktu. Šta god danas mislio o svom nekadašnjem prijatelju, i bez obzira na to da li se slažem ili ne s onim što on sada radi, nikada nijednu ružnu reč o njemu neću javno izgovoriti, niti napisati, jer prijatelje čovek bira sam, i govoreći ružno o njemu, još ružnije bih rekao o sebi. Moju pohvalu, ili kritiku mogao bi da čuje samo u četiri oka, a ne preko medija. Tako je i s mnogim drugim prijateljima s kojima sam se tokom života razišao.

IMA, međutim, ljudi koji drugačije razmišljaju. Ne mislim sada na Nikolu Jovanovića, kojeg je Jeremić napravio ni od čega, i koji je, po razlazu, po svom bivšem šefu prosuo najvulgarnije i čestitog čoveka nedostojne uvrede. Mislim na čoveka poznatog po svojim "klozetskim metaforama", na koje je ponosan i od kojih pravi svoj imidž misleći da je neviđeni šmeker. U jednoj od svojih najnovijih kolumni, Svetislav Basara obrušio se na novoizabranog patrijarha srpskog, Njegovu svetost gospodina Porfirija. Iako se i sam u jednom prethodnom tekstu hvali kako ga "lično i podugo" poznaje (a po mojim saznanjima njemu se i ispovedao, što je jedan od najintimnijih odnosa koje čovek može imati u životu, a ispunjen je ljubavlju, poštovanjem i poverenjem). Svog (po svemu sudeći doskorašnjeg) prijatelja naziva "ekspres loncem", što je "klozetska metafora" koju ne uspevam da razumem, jer očito nisam na istim talasnim dužinama na kojim je ovaj "veliki mislilac" s nivoa 23.

DRUGU misao, koja prožima čitav ovaj tekst izvorišta za metafore, onu o "Valaamovom magarcu" sam shvatio. Ukratko, Valaam je bio mag kojeg je moavski kralj Valak poslao da prokune Jevreje na pohodu ka Obećanoj zemlji. Na tom putu pojavljuje se anđeo s isukanim mačem vidljiv samo magarcu, koji, uprkos žestokim batinama svog gospodara, odbija da nastavi dalje. Kada se Valaam ogluši o reči magarca, koji je Božjom voljom progovorio, anđeo postaje vidljiv i njemu i vraća ga nazad u Moav. Basara, dakle, sebe diže na novi nivo i poredi se s magarcem kao prenosiocem Božje poruke, dok patrijarha srpskog Porfirija proglašava za zabludelog maga. Ovakvo blaćenje bivšeg prijatelja nije prvo u Basarinom bivstvovanju. Podsetimo samo na serijal "klozetskih metafora" prosutih između njega i njegovih doskorašnjih kolega/prijatelja iz dnevnog lista "Danas", za koji je pisao više od decenije. Da ne idemo dalje u prošlost.

BASARA dalje sebi dozvoljava da jednom od najboljih teologa koje srpska crkva poseduje drži predavanje o teologiji. "Čim je stavio panakamilavku na glavu, Porfirije je izjavio, citiram po sećanju, da Kosovo nije mit, nego zavet, koji je pak vezan za Novi zavet. E, pa neće biti." Koliko ja znam (a što Basara očigledno ne zna) patrijarh Porfirije nije panakamilavku stavio na glavu 19. februara ove godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, nego 1985, kada je zamonašen u Dečanima. Kad smo već kod neznanja (ili malicioznosti), ukažimo na još jednu ozbiljnu neistinu koju Basara navodi u svom tekstu tvrdeći da je Vuk Karadžić bio katolik. Basara to najverovatnije zaključuje iz činjenice da se Karadžić Anom Kraus oženio u katoličkoj crkvi uz kumstvo Jerneja Kopitara, ali zanemaruje da je naša crkva takve brakove dozvoljavala. Zanemaruje i činjenicu da je dogovor supružnika bio da se ženska deca krštavaju u katoličkoj, a muška u pravoslavnoj crkvi, što ukazuje da se Karadžić nije odrekao svoje vere. Ovo još jače dokazuje činjenica da ga je u Beču 7. februara 1864. sahranio arhimandrit Gerasim Petranović, Vukov duhovnik i potonji episkop bokokotorski.

POZIVAJUĆI se na Pravednog Jova i njegovo "Bog dao, Bog uzeo", Basara ne samo nama nego i patrijarhu poručuje da je borba za očuvanje Kosova i Metohije u okviru Srbije suprotna volji vladalaca ovoga sveta, ali i suprotna volji Boga, jer kada "Proviđenje iz nekog razloga nađe za shodno da nekom oduzme parče zemlje, taj neko može uraditi šta hoće", ali da bi trebalo da se s time pomiri. Da li to, onda, znači da nije trebalo da se borimo protiv nacističke okupacije? Da odustanemo od proboja Solunskog fronta i povratka naše vojske na svoju zemlju? Da ne ustajemo protiv turskog ropstva? Da su Izraelci morali da ostanu u vavilonskom ropstvu i tako dalje? Da ako Milo Đukanović odluči da nam otme svetinje, ne treba da se bunimo nego da to prihvatimo? (Da u to veruje, dokazao je svojim potpisom na skandalozni Apel 88.) Da ako Bog dopusti da dobijemo rak, ne treba da se lečimo? Upravo ovo je jedan fatalistički pristup potpuno suprotan veri hrišćanskoj. Da išta zna o hrišćanstvu, znao bi da Bog ne kažnjava, nego dopušta iskušenja kako bi se ljudi vratili na pravi put i pokazali se vredni Carstva nebeskog.

BASARA nikako nije magarac, životinja veoma važna u hrišćanstvu koju je Hristos izabrao za ulazak u Jerusalim, i koja zbog odbijanja da Raspetog napusti na Golgoti, prema predanju, ima krst na leđima pošto joj je senka raspeća pala na leđa. Basara više nalikuje muvi, koja znamo čime se hrani i to raznosi dalje, baš kao što i on raznosi "klozetske metafore".