RAZBIJENO MUČNO ĆUTANJE: “Dara” je zakasneli list bokvice za neprebolnu srpsku ranu
Najveća i neprolazna vrednost Antonijevićevog ostvaranja je - što je konačno snimljeno!
Novosti
DA odmah razbijemo strašnu klevetu onog plaćenika iz "Varajetija" - da je to antihrvatski film ne bi prva scena bila sa Hrvaticom koja kao svoju prihvata ostavljenu srpsku bebu iz zbega.
Štošta se može zameriti "Dari iz Jasenovca" - ne prikazuje u dovoljnoj meri činjenicu da je progon Srba bio državni projekat (može se steći utisak kao da je na nekom ranču odmetnuta grupica monstruma za svoj groš klala i ubijala), ne vide se stravične razmere organizovanog zločina, nepotrebnom brzinom je unakažen motiv starca Vukašina iz Klepaca, para uši i otrcana rečenica Maksa Luburića, koja je mantra i današnjeg podaničkog mentaliteta i stvara veštačku simetriju - Dobro došli na Balkan...
No, sve u svemu, tih dva sata i deset minuta deluju kao zakasneli list od bokvice za strašnu i neprebolnu srpsku ranu. Najveća i neprolazna vrednost Antonijevićevog ostvaranja je - što je konačno snimljeno! Što je najzad neko razbio to mučno ćutanje, tu grozomornu sedmodecenijsku tišinu koja je ponovo ubila na stotine hiljada mučenika.
Zato su ovo Gagino delo i pomoć države i predsednika Vučića lično za poštovanje, zato što su ispod onog bezličnog Bogdanovićevog kamenog cveta na poljani nalik terenu za golf, gde se voljom komunista ne zna ko je bio dželat a ko žrtva, izvučene razbijene lobanje i povađene oči Tesla, Šerbedžija, Kolara... i postavljene na oltar kolektivnog pamćenja i nezaborava.
I kao odjavna špica ovog teksta mogu najbolje da posluže reči Svetog Serafima Sarovskog:
- Nemoj brisati prošlost, trebaće ti da ne pogrešiš u budućnosti.