"DARA IZ JASENOVCA": Ono što je za Amerikanca "jeftina emocija" mi smo krvlju platili!
NA prvu filmsku ekranizaciju stravičnih zločina u Jasenovcu čekalo se 75 godina, ali je već posle same najave snimanja "Dare iz Jasenovca" Predraga Antonijevića bilo jasno da ima mnogo onih kojima odgovara da ova priča ostane tamo gde je i bila - u javnosti nepoznatom, bezimenom grobu.
Novosti
A sada kada je sa glavnom junakinjom, malenom Darom, na putu za Oskar i Zlatni globus isplivala jedna od najvećih i neprebolnih rana srpskog naroda, kritičar "Varajetija" Džej Vajsberg pita se "zar nam nije dosta filmova o Holokaustu?", optužujući reditelja za "neskrivenu srpsku nacionalističku propagandu". Ono što je za Amerikanca "jeftina emocija", kako lepo reče Antonijević, mi smo krvlju platili!
Na dalje optužbe o "antihrvatskom i antikatoličkom diskursu filma" odgovor daju još neprebrojane žrtve srpske, jevrejske i romske nacionalnosti, stradale u logorima smrti.
Jasenovac je bio mesto zla i ubijanja, i tu nema mesta nikakvom romantizmu. Kako snimiti film o Jasenovcu, a ne reći da su taj strašni logor u kome su masovno ubijana deca, vodile ustaše? Kako "ublažiti" surovost ustaških komandanata ili katoličkih sestara koje su se "pravile mrtve" na toliki broj mrtvih oko njih?
U istom tom "Varajetiju" film Jasmile Žbanić o Srebrenici u kome su Srbi zločinci, nazvan je "duboko dirljivom, mučnom i srceparajućom pričom" i nikome nije zasmetao, niti se ko pobunio zbog "antisrpskog diskursa".
"Dobro savetovani" Vajsberg, koji u svojoj kritici pominje čak i selo Mirkovce i povezuje ga sa ratovima devedesetih (?), ipak je usamljen u svojoj negativnosti, jer većina dosad objavljenih kritika o srpskom filmu hvali sve ono što Vajsberg kudi - neukaljanu emociju, istinitost, autentičnost i neizbežne surove slike zločina o kom se predugo ćutalo.