NEĆE MOĆI: Ko to tamo linčuje?

JEBE mi se što nisam akademik, važno je da se SANU, ta stara dama, probudi i kaže šta je videla kada se probudila - izjavio je svojevremeno na sebi svojstven koloritan način veliki Borislav Mihajlović Mihiz. Njegove reči, iako izrečene pre više od tri decenije, teško da su ikada bile aktuelnije nego danas.

U nekim ranijim periodima SANU je bila toliko hermetična i zaokupljena samom sobom i taštinom karakterističnom za brojne svoje članove da nije bila u stanju da vidi šta se dešava u spoljašnjem svetu i da kao institucija čiji je suštinski zadatak nacionalno buđenje i građenje savremenog identiteta nacije obavljala svoju osnovnu funkciju - da daje putokaz i smernice narodu. Danas je stvar još gora. Kao da je u skladu s liberalnim individualističkim svetonazorom došla dotle da njeni članovi gledaju i razmišljaju samo o sebi, a ne čak ni o instituciji kojoj imaju čast da pripadaju pa ne vide šta se radi na njenom čelu. I to predugo traje.

ONDA dolazimo do skandaloznih izjava predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (kojem je teško da uopšte izgovori tu prvu reč imena institucije) Vladimira Kostića. Pre pet godina izjavio je kako Kosovo i Metohija više "ni de fakto, ni de jure" nije naše, te da je jedino pitanje kako ga "sa elementima dostojanstva napustiti", a sada je to ponovio i dodatno obrazlagao, iako nije (a nije bilo ni potrebe) to eksplicitno ponovio. Već bi činjenica da predsednik SANU, iako je lekar, a ne pravnik, ili ne zna ili ne želi da zna šta "de jure" znači i kakav je pravni status južne srpske pokrajine bila dovoljna da se od njega zatraži ostavka, a od njegovih kolega smena čoveka koji ih "de jure" predvodi. Mora se priznati da, nažalost, de fakto Kosovo i Metohija nije u poslednjih dvadeset godina u rukama Srbije, što je plod nezakonite agresije. Nezakonite po svakom osnovu i međunarodnog prava i Povelje Ujedinjenih nacija. De jure je još i te kako u rukama Srbije, o čemu svedoči i činjenica da sponzori kosovske secesije i dalje uporno insistiraju na tome da Srbija prizna tu sakatu nezavisnost. Ne treba gledati dalje od sjajnog logičkog niza što ga je formulisao Kostićev kolega Matija Bećković: "Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, ne znam zašto se toliko ustručavaju?"

I ONDA, kada se javnost pobuni zbog čina za koji se ne mora biti akademik da bi se shvatilo zbog čega se percipira kao "izdajnički", to se u prozapadnim i/ili autošovinističkim krugovima tumači kao "linč". Niko zdravog razuma, čak ni mladić po zanimanju bokser i sin - čija se primitivna objava na jednoj društvenoj mreži koristi kao krunski dokaz primitivnosti svih onih kojima smetaju stavovi ne Vladimira Kostića nego predsednika SANU - nije tražio Kostićevu glavu već smenu s državne funkcije koju obavlja, što je sasvim legitimno i nije nikakav linč.

PRE će biti da proglašavanje neistomišljenika nazivajući ih "linč ruljom", čime se stavljaju u istu ravan sa američkom parareligijskom rasističkom terorističkom organizacijom Kju-kluks klan, predstavlja nedopustivi vid progona. A baš to rade neki mediji u Srbiji. U tom duhu, za merodavno uzima se mišljenje Dubravke Stojanović, koja licemerno ukazuje da se u Srbiji "drugačije mišljenje shvata kao nelegitimno" i odmah u narednoj rečenici govori o "nacionalističkom delirijumu". Znači, nacionalisti su teško mentalno poremećeni usled oštećenja moždane funkcije, što je definicija reči "delirijum". Je li to prihvatanje drugačijeg mišljenja? Niko Kostića nije nazvao psihički teško obolelom osobom, niti mu je osporio druga životna dostignuća. Da ne govorimo što je gospođa Stojanović deo "rulje" koja veoma uporno linčuje Miloša Kovića upravo zbog "delikta mišljenja".

U KRAJNjOJ liniji, ako i postoji nekakav "linč" Vladimira Kostića, onda su mu upravo oni koji se protiv tog linča bore stavili omču na vrat nadajući se da će se naći neko ko će poterati konja na kojeg su ga postavili, pa će ostati da visi s grane. Radi se pre svega o samoj kući za koju je Kostić dao sporni intervju - lokalnoj filijali američkog "Njuz maksa", medija koji radi u okviru Junajted grupe. Naime, oni su, dok je Kostić govorio, stavili potpis "SANU, stav o Kosovu", čime su (sa znanjem akademika ili bez njega) njegov lični stav javnosti predstavili kao stav jedne od najvažnijih državnih institucija. Ako Kostić treba na nekoga da bude ljut, trebalo bi da bude ljut na njih, a ne na ljude koji neprihvatljivim smatraju da SANU može da ima stav suprotan Ustavu, državi i težnjama ubedljive većine naroda koji predvodi. Mora se priznati da "Njuz maks" nije mnogo pogrešio, jer u članu 92 Statuta SANU jasno piše da je prva nadležnost predsednika da "predstavlja i zastupa SANU", pa sve što on izgovara u javnosti izgovara pod odgovornošću da predstavlja najvišu naučnu instituciju u Srbiji.

NARAVNO da Kostić može i treba da ima pravo i slobodu da iznese sopstveni stav, kao i svako misleće ljudsko biće, ali onda mora da se povuče s funkcije koju obavlja, jer ona daje prava, ali i obaveze. On treba da radi u službi svoje države (ne brkati državu i partiju na vlasti), a ako to nije u stanju, ili ako se takav rad kosi s njegovim moralnim i filozofskim nazorima, treba da bude dovoljno čestit i da se povuče. U suprotnom, niko nije potreban da ga linčuje. Sam se linčuje.