NEĆE MOĆI: Kosovska žrtva akademika Kostića

JOŠ u vreme dok sam živeo u Briselu (do sredine 2013) govorili su mi da izbegavam odlaske na prostor opštine Molenbek Sen Žan, jer nije bezbedno. Svega godinu dana kasnije, maja 2014, jedan islamski ekstremista iz tog kraja ubio je četvoro ljudi, a januara 2015, posle terorističkih napada na "satirični" nedeljnik "Šarli ebdo", belgijske snage bezbednosti pokrenule su opsežnu operaciju u tom delu svoje prestonice u cilju razbijanja terorističke ćelije povezane s tim terorističkim činom tokom koje je došlo do žestokog sukoba s islamistima u kojem su likvidirana dvojica terorista. I u krvavim terorističkim napadima u Parizu novembra 2015. islamisti s adresom u Belgiji bili su brojniji od onih iz Francuske (četiri spram tri). Ukratko, Belgija je u vreme kada su evropski islamisti masovno odlazili da se bore i seku glave u Siriji u ime Islamske države, od svih zapadnoevropskih država proporcionalno imala najviše boraca u ID, a većina njih je upravo iz Molenbeka.

SADA se postavlja pitanje da li je Molenbek - Belgija. Po akademskim standardima predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimira Kostića - nije, i s time se treba pomiriti. Zauvek. Jer ako se držimo nekih principa i etike (u šta se akademik često kune), onda su njegovi parametri za određivanje toga da li je Kosovo i Metohija, kako kaže, "naše", tj. srpsko, istovetni i kada je u pitanju Molenbek, ili parisko predgrađe Sen Deni i mnogi drugi delovi zapadnoevropskih gradova u kojima su muslimanski imigranti postali većina i gde bezbednosti više nema. Kaže on za jednu televiziju s američkom zastavom čiji se program, za sada, emituje na jednoj luksemburškoj televiziji: "Putovao sam skoro i prelazio granicu, tačno su mi pokazivali ulice koje nisu zgodne za šetnju." Prvo, jedan akademik bi trebalo da zna da se ne radi o "graničnim" nego o administrativnim prelazima koji su Republici Srbiji nametnuti agresijom i okupacijom. U globalnim razmerama ta "granica" je više nepriznata nego priznata. Uostalom, između Srbije i Republike Srpske postoje pravi granični prelazi, pa to ne znači da Republika Srpska nije ono što joj ime kaže, odnosno "naša". Ili je, možda, po akademskim standardima reč o jednoj genocidnoj tvorevini? Drugo, to što na Kosovu neke ulice, ali i kupališta, njive, pa čak i čitave naseobine nisu bezbedni za Srbe više govori o odnosu prepunom zla koji većina kosovskih Albanaca i njihove vlasti imaju prema svojim sugrađanima srpske nacionalnosti, no o tome čije je doista Kosovo i Metohija. Ili su upravo Albanci akademika upozoravali da ne ide u srpske sredine, jer bi mu tamo bezbednost mogla biti ugrožena s obzirom na gluposti koje izgovara s pozicije koja bi trebalo da je najuglednija u srpskim intelektualnim krugovima?

AKADEMIK kaže da "niko u ovom narodu, uključujući Crkvu, nema tapiju nad istinom kada je Kosovo i Metohija u pitanju", ali istovremeno sebi daje ekskluzivno pravo da o tome šta je istina govori, jer bi vladika Grigorije, koji je dan ranije rekao da akademik nije u pravu, "trebalo da se ostavi parola". Usput, istina je da SPC nema tapiju nad istinom da je Kosovo i Metohija "naše", jer je i ta istina (a istina je samo jedna) istina svih Srba.

POKUŠAVAJUĆI da dokaže da on zbog svojih stavova da je Kosovo albansko nije izdajnik, on sebi dozvoljava da se uporedi s patrijarhom srpskim Arsenijem Čarnojevićem, koji je poveo seobu Srba pred turskom najezdom tokom Velikog turskog rata koji je Sveta liga predvođena Svetim rimskim carstvom vodila protiv Osmanlija, pitajući da li je i Čarnojević izdajnik. Ne, Čarnojević nikada nije rekao da Kosovo i Metohija nije srpsko. Pri tome, on srpskog patrijarha naziva "prelatom", što je naziv za crkvene velikodostojnike kod katolika i protestanata, ali nikako kod pravoslavaca. To je kao kada bi vladiku Grigorija nazvao "biskupom", iako to u njegovom slučaju i ne bi bilo toliko daleko od istine.

OD svih besmislica koje je ovaj intelektualac izgovorio najveća je, međutim, ona o tome kako su on i njegovi sinovi, za razliku od nekih drugih, bili pod oružjem na Kosovu. Malo mu je falilo da bukvalno kaže kako sva trojica izgiboše na Košarama. Ne uvlačim mu decu u ovu priču, sam je to uradio, a sam je uvlačio i onu tuđu. Elem, ne znam kada je to akademik bio pod oružjem na Kosovu. Možda tokom služenja vojnog roka, što je po njegovoj biografiji moglo biti samo 1978-1979. godine, a tokom postojanja JNA to su bukvalno učinile stotine hiljada jugoslovenskih mladića i to nije nikakav poseban akt heroizma kojim se zaslužuje neka privilegija. Nije ga bilo 1999. Tada nije bilo ni njegovih sinova, jer je stariji tada studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, a mlađi još bio u srednjoj školi. Ni tada četrdesetšestogodišnji Vladimir, ni devetnaestogodišnji Stanislav, ni šesnaestogodišnji Milutin nisu mogli biti mobilisani, ali je moguće da su se prijavili kao dobrovoljci, hrabro poginuli, spoznali istinu i sada je šire.