PORAZ SRPSKOG JEZIKA: Da li smo sami od sebe digli ruke, pa gazimo po rečima kako ko stigne

ZEMLjE i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod - poručivao je u zaveštanju Stefan Nemanja, ali kao ni Arčibald Rajs (drugim povodom, mnogo godina kasnije), izgleda, nije imao kome.

Srpski vladar uočio je ovu opasnost još u "mračnom srednjem veku". Nažalost, što je njegov narod bio dalje od turskog jarma i bliže Evropi, postajao je manje samosvestan, pa kad se od njega i nije ni tražilo, "davao je veru za večeru". A jezik je išao s njom, usput, da ne kažem "gratis". To, što u svakoj ulici ili tržnom centru više ne postoji naziv na srpskom (da se svaki stranac oseća kao kod kuće), možda bi za trgovce moglo da ima opravdanje. Ali, to što uz neobrazovane voditelje sve češće i ugledni gosti ne poznaju sopstveni jezik - ravno je porazu u Maričkoj bici. Jer, posle nje usledio je gubitak teritorija, osmanlijsko osvajanje i vazalska ćud koje se nismo oslobodili do naših dana.

Kako drugačije objasniti takvu servilnost pred tuđicama (posebno anglizmima), nakaradne i nasilne kovanice, primitivno podsmevanje sopstvenom narodnom jeziku? Ljudi se više ne nadvikuju nego "nadglašavaju", čak i umetnicima otmenije zvuči "izvedba" nego izvođenje, većina "odmara" bez povratne rečce "se", a umesto "po mom mišljenju" masovno se čuje "po meni". Možda je ovaj poslednji primer i najsimboličniji: ličnog mišljenja je sve manje, a "po nama" i jeziku, gazi ko stigne...

Nemanjino upozorenje da se "reč može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša", srpskom narodu sve manje znači. Ili smo sami od sebe davno digli ruke...